Vreme… Razmišljam o vremenu koje neumitno teče. Merimo ga satima, danima, mesecima, godinama. Toliko je moćno da ga još niko nije zaustavio… Beležimo ga događajima i sećanjima
Krenimo od ljudi i mesta u kom sam odrasla. Vranjska Banja, ma kakvi „Vranjska“, to je moja Banja. I danas mi izmame osmeh ljudi koji me oslove sa „Banjke“.
Pamtim Vranjsku Banju punu turista i topila sa toplom vodom, duž reke Banjštice, u kojima su Romi potapali konoplje. I danas osećam miris sumpora i toplinu vode u koju smo se brčkali od jutra do mraka. Detinjstvo bez igračaka, ali je mašta svaki predmet iz okruženja pretvorila u igračku. Pamtim prvu loptu kupljenu bratu i moju prvu i jedinu lutku. Pamtim putovanje vozom do Beograda, sa mamom, tatom i bratom. Rođak, kod koga smo prenoćili, nam se nije baš mnogo obradovao ali jeste tatin drug iz vojske koga smo posetili sutradan. Bio je vlasnik radnje plastičnih igračaka na Zelenom vencu. Dok su se odrasli družili ja i brat smo imali zadatak da sebi odaberemo poklone. Bio je to jedan od najlepših prizora moga detinjstva. Potražila sam ga mnogo godina kasnije, kada sam studirala, ali je radnja već odavno bila oronula i zatvorena. Kroz prašnjave prozore prepoznala sam prostor koji je nekada bio tako bajkovit.
Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.