Vreme sporta i razonode

Žarko Paspalj bio je toliko sitan da su stalno spadale bretele dresa, Velji Perasoviću ubacio sam sedamnaest koševa, a nadimak sam stekao u Vranju, po klubu iz kojeg sam došao u Jug

Malo živopisno mestašce na raskrsnici Niš-Pirot-Leskovac bilo je i biće moj dom, iako sam već sada davne  1975. godine  otišao  iz njega i do sada se još nisam vratio. Ali planiram, kad tad. Odrastao sam pored pokojnog oca, za koga kažu da je bio najbolje desno krilo Radničkog iz Pirota i Lužnice iz Babušnice – to  sam kasnije pročitao u monografijama ovih klubova – i majke koja je bila stub kuće. Otac me zadojio fudbalom jer su se u mojoj kući od kako znam za sebe čitali „Sport“ i „Tempo“. Rajko Mitić je već pisao kolumnu za Tempo,  pa sam ja već tada, sa nekih desetak godina, zamišljao kako bi bilo lepo da i ja jednom kada odrastem budem sportista a  i da pišem za novine. Majka nije volela fudbal pa i dan  danas, kada pričamo o sportu, ona kaže da joj je preko glave „te lopte“, najpre zbog oca pa  zbog mene i preko mog brata Gorana, pa  do mog sina Djorđa, košarkaša Juga. 

***

Sećam se nedeljnih popodneva, koja su za mene i Ćaleta bili rituali. Sedali smo posle ručka pored stare „melodije R R“, radija kojeg sam skoro izvadio iz nekog ćoška i planiram  da ga resauriram, i čekali špicu Radio Beograda , legendarnog Raće Markovića: „Gol, Gol, Gol, ovo je vreme sporta i razonode“. I posle toliko godina, dok ovo pišem, naježim se i u ušima mi odzvanja ovaj slogan od slova do slova. A onda bi kretala uključenja, Atanasa Kostovskog iz Skoplja sa čuvenom rečenicom „Toa e se od Vasil Ringov“, pa preko Mirka Kamenjaševića sa vestima iz Zenice  „Mehed Buza je opet savladao  Envera Marića“ do izveštaja legendarnog Iva Tomića iz Vinkovaca  sa njgovim uključenjem: „ Opet je odlično centrirao sa desne strane Lane sa Korane ili Boro Cvetković“. Naravno, mi smo navijali za Zvezdu i očekivali da se javi Marko Marković i da nam  saopšti kako je Zoran  Filipović opet bio stralac za vođstvo Zvezde. I tako iz nedelje  u nedelju. To je bio  fudbal i to je bila strast za sportom. Ovo danas u Srbiji nije fudbal niti ga prate poznavaoci fudbala, koji sebe nazivaju navijačima, ali su daleko od toga.  Rano sam počeo da  pikam loptu na igralištu osnovne škole. Kada  su  nam napravili koš u školskom dvorištu, gledajući onaj obruč od 45 cm znao sam da će ova igra biti sastavni deo mog života. To se i ostvarilo. I dan danas  dve trećine dana provodim na košarkaškom terenu prenoseći svoje skromno znanje klincima, koji maštaju da budu nove zvezde NBA košarke.

Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net