PARTOKRATIJA

U Srbiji, pa i u Vranju, članstvo u političkim partijama bolja je preporuka za posao od bilo koje diplome. Ljudi sa stranačkom knjižicom u džepu mnogo lakše dolaze do posla od onih koji nisu uspeli da se na vreme ukrcaju u pobednički voz, a da ne govorimo o onima koji jednostavno ne žele da na taj način obezbede egzistenciju, držeći da je moral ipak na prvom mestu. Naša se realnost u rečnicima zove partokratija. Da se razumemo, stranačka pripadnost nije ništa strašno ni sramotno, ali samo pod uslovom da su ideološki principi i politička strast ispred lukrativnih pobuda. O ovoj temi govorilo se prošle nedelje na tribini u Načelstvu, na tribini Transparentnost procedura prilikom zapošljavanja u javnom sektoru, a u organizaciji CeSID-a, BIRN-a Srbija i PALGO centra. I, šta se moglo čuti na tribini? Pa, ništa novo! Zapošljavanje u javnom sektoru i dalje postoji. I pored zakonske zabrane, svedoci smo familijarnog i partijskog nepotizma, građani ne smeju da javno prijavljuju ovakve pojave i da se, samo zbog zapošljavanja jedne osobe vrše kompletne resistematizacije u javnom sektoru.

Iako se svi kunu da će prekinuti sa tom praksom, sve stranke trude se da najpre udome svoje ljude, šireći tako glasačku bazu. Naravno, socijalisti su svojevremeno patentirali ovaj model, pa su tako do sinekura dolazili zaslužni koji su ovde sa njima za dve i po decenije delili vlast. Od toga nije bio umun niko – ni radikali, ni Koštuničini državotvorni legalisti, eksperti, žuti… Sada to rade i naprednjaci, koji, doduše,  nemaju vlast na lokalu ali sigurno preuzimaju republičke pozicije. Što se, međutim, običnih građana tiče, njima je svejedno o kojim se partijama radi i o čijim članovima. Oni jedino znaju da se do posla u Vranju samo pukim slučajem ili srećom može doći samo na osnovu stručnih i ljudskih kvalifikacija. I to im svakako teško pada pa su sa razlogom besni na svoju elitu. Ali, utisak je, da su mnogo frustriraniji zbog očigledne činjenice što se takav system vrednosti neće skoro promeniti.