OPET SIMPO

Što bi rek’o Orvel, sve životinje su jednake, samo su neke jadnakije od drugih. Iako je „Životinjska farma“ proroka među pismima objavljena 1945, sa jasnom aluzijom na Staljinov Sovjetski savez, vrlo bi se lako radnja i metafora mogli prepoznati u Srbiji danas. I to ne samo zbog prve rečenice ovog teksta; uostalom, po toj matrici funkcioniše ovo društvo svih 70 godina od objavljivanja romana, doduše u blažoj formi od Prve zemlje socijalizma brkatog Gruzijca! Jer, da ne zaboravimo da su svi žitelji farme, u kojoj su svinje došle na vlast, morali mnogo više da rade, da žive bez povlastica i sa znatno umanjenim sledovanjima hrane i vode – sve životinje, dakle, osim svinja i Napoleonovih pasa, na koje se odnosila sentenca o jednakosti. A Napoleon je, i sam svinja, da se podsetimo gradiva, preuzeo vlast na farmi posle jedne pobune, dok ovce na farmi, prema tumačenju književnih teoretičara, predstavljaju radničku klasu. Zanimljivo, zar ne?!

Tema ovog teksta, međutim, nije književnost već privreda.

Sredinom nedelje je Vlada Srbije 502 firme u restruktuiranju, koje je prošlog avgusta ponudila na prodaju, podelila u četiri grupe: u prvoj grupi je 17 kompanija koje će u narednih godinu dana biti zaštićene od poverilaca, u drugoj grupi je 28 za koje će biti raspisan tender i biće zaštićene do kraja oktobra, u trećoj 117 kojima zaštita od poverilaca prestaje 31. maja, dok za preostalih 340 nema nade.

Preduzeća koja su jednakija od drugih, ona iz prve grupe, obrazlažu nadležni, su ona od takozvanog strateškog nacionalnog i državnog interesa, ma šta ova kovanica značila. Među njima su državotvorna „Politika“, „Galenika“, „RTB Bor“, „Petrohemija“, „Ikarbus“ (da, to je ona firma koja je pred izbore prošle godine počela da pravi Mercedesove autobuse), „Prva petoletka“ i ostali kolosi, da ne nabrajamo dalje. Ups, da ne zaboravismo nekog? Pa, da – Simpo! Kakva bi, uostalom, to privredna spekulacija bila da u njoj nema Simpa, pa još među povlašćenima? Od firmi iz Vranja tu je i Jumko, što može da bude i razumljivo ako se zna da radi za Vojsku. Ali, po čemu je jedna fabrika nameštaja od strateškog značaja za zemlju? Da neće da oprema ministarske i ine kabinete po prestonici? Možda, kako je to svojevremeno ustvrdio bivši predsednik države, zato što je kamen međaš na ovom trusnom području, brana separatizmu kako je verovao bivši predsednik Kompanije, i kako su njemu verovali. Iako detaljnog objašnjenja sa zvaničnog mesta nema, nije teško zaključiti da će Simpo još godinu dana na slamčicu srkati novac svih nas, poput egzotičnog koktela na obali okeana, ležerno zavaljen u ligenštul. I tako u krug, uče nas empirijska saznanja. Ne treba, međutim, ovo da nas čudi. Lokalni izbori se bliže, a Kompanija je sada i zvanično postala ogedno dobro i potencijalna glasačka baza vladajuće klase koju treba hraniti i pojiti. Iako su zvaničnici najavljivali da će Simpo početi da radi na tržišnim osnovama, to se neće dogoditi bar još godinu dana. Problem svih nas je u tome što malo ko ovde shvata da nam neće biti bolje sve dok Simpo živi od državne infuzije, ma koliko takav položaj delovao lagodno. Oni koji rade u Kompaniji osetiće samo trenutno zadovoljstvo, euforiju sličnu onoj pri blagoj alkoholisanosti u dobrom društvu, ali iskusni znaju da posle euforije sledi kakofonija. A posle koktela neizbežan je mamurluk sa pratećim, ne baš prijatnim nuspojavama.