Moja trešnja iza kuće, nemi svedok istorije moje porodice. Često sebe podsetim na osnivača loze Buendija iz Markesovog romana Sto godina samoće koji je život proveo vezan za drvo. Tako se osećam i ja, kao da sam nekim nevidljivim nitima vezana za to drvo
Ta 1983. godina bila je bitna za Jugoslaviju, a još bitnija za moju porodicu. Jugoslavija je osvojila četvrto mesto na Evroviziji, a moja porodica dobila novog člana. Ono što je zanimljivo je izbor predstavnika za Evroviziju. U najužem izboru našla se Lepa Brena. Jedan od članova žirija rekao je: “Brena će obrukati ovu naciju , nismo mi ovde u Jugoslaviji seljaci, pa da nju šaljemo u svet.” E, pa, mi u Jugoslaviji možda nismo bili, ali u Srbiji… Svi znamo šta je Brena danas. Ona nije otišla na Evroviziju i, kad malo bolje razmislim, baš mi je drago što sam rođena te godine.
Kada su me pozvali iz redakcije Vranjskih da napišem nešto za rubriku Ljudi u vremenu, rekoh: “Daj da vidim koji su to ljudi u vremenu koji su se do sada predstavili”. Skoro svi su daleko od Vranja. Ja nisam. Niš u mnogo čemu podseća na Vranje. Ima dušu. Ali ima i ono što Vranje nema; bioskop, na primer.
Kompletan tekst možete pročitati pretplatom na elektronsko izdanje „Vranjskih“ preko www.novinarnica.net
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.