, 
Cvetko Stevanović: „Kriva ćutnja“, roman; izdavač: Narodni univerzitet Vranje, 2014
Narodni univerzitet u Vranju nastavlja svoju produktivnu izdavačku delatnost. Ovoga puta, pred nama je roman Cvetka Stevanovića, delo u kratkoj, pa skoro novelističkoj pripovedačkoj formi, ali koje mnogo pruža čitaocu. O tome govore i recenzije romana.
LEPOTA PRIRODE
Kriva ćutnja je prozno delo prožeto lirikom – kaže prof. dr Momčilo Zlatanović – sadržina je uglavnom iz savremenog života i veoma zanimljiva.
Dok je razvedena žena Dila brala višnje, udario ju je vlasnik Stevan štapom. Sutradan mu je ona donela novac za ubrane višnje. Zbližili su se. On je nju nazivao Višnjom, a ona njega Štapom. Vremenom je njihova veza bila sve čvršća.
– Stevan je kao student zavoleo devojku, koja je učila istu školu. O toj ljubavi pričao je Višnji. Ona mu je rekla da je ta devojka u stvari ona. Pokazala mu i njegovo opširno pismo. On je poverovao. U gradu se susreću sa njenom sestrom bliznakinjom Dušicom, koja je u stvari bila Stevanova neprebolna ljubav. Ona je znala za tu ljubav, ali Stevanovo ćutanje predstavljalo je veliku prepreku. Dušica je udata i bolesna. Ona želi da veza njene sestre i Štapa bude sve jača. Stevan (Štap) živi sa Višnjom ali mu se misli vraćaju na Dušicu. Mudrica Višnja utiče na njega da ne bude toliko ćutljiv, tužan i nezadovoljan.
– U delu je više mesta posvećeno lepoti prirode. Sestre Višnja i Dušica zaljubljene su u njenu raskoš. Oduševljena Dušica kaže: „Nije li bolje gledati raznorazno cveće u prirodi, slušati cvrkut ptica, gledati treperenje bistre reke ili izvora, gledati ovakvo, kao ovde, razno krupno i visoko drveće nego stalno igrati igrice, gledati televizore i kompjutere, internet i vrlo često slušati mobilne telefone.“
– Duži razgovor Višnje i Štapa o seoskim poslovima nadahnut je, lirski obojen i sažet.
– Pisac Stevan vraća se iz varoši u selo. U osami i zapuštenom domu provodi staračke dane. Višnja ga je posećivala. „Posredi kuću, pa ode.“
– Kriva ćutnja ima veću književnu vrednost i zaslužuje da bude objavljena.
ZAVIČAJ KAO MOĆ
Nadovezuje se, u svojoj recenziji dela, Suzana Mišić Stanković, profesor srpskog jezika i književnosti.
– “Kriva ćutnja“ je ubedljiva priča o čoveku, ljudskim sudbinama koja iznova potvrđuje misao da svaki čovek polazi u svet iz nekog svog zavičaja. I u tom zavičaju autor otkriva, pronalazi i upoznaje ljude, koji igrom sudibine mogu postati značajni deo prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
– Zbog promene sredine, jedan od glavnih junaka ove priče ne snalazi se u novim uslovima života. U dalekom gradu on postaje nemoćan i nesiguran. Možda je život u zavičaju preovladao kao moć gde se on sjedinio sa prirodom i gde je bio svoj. Međutim, sve ono što nije deo prirode i zavičaja odaje utisak nemoći i nesnalažljivosti, teže iskazuje svoje misli. To se najvećim delom pokazalo kada je pored njega u školi, sela predivna devojka. Taj odlučujući momenat toliko je uticao na njega da je on, kako sam kaže, postao „živa nemoćna figura“, je zaćutao, a kada je najviše (pesnička) i od tada trebalo da govori da bi se život drugačije odvijao.
PROFIL
Cvetko Stevanović je rođen 1934. Godine u selu Mrvešu kod Bojnika. Preci su mu iz Pčinje.
Školovao se u rodnom selu, Lebanu, Leskovcu, Cetinju i Skoplju. Diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Skoplju.
U Vranju živi od 1960. godine.
Pesme i rimovane priče pisao je povremeno još od rane mladosti, a intenzivno u novije vreme.
Objavio je Rimovane priče iz prirode, Ludo proleće, Istine i Mileva i Panta.
Slikar je amater. Imao je više samostalnih izložbi slika i učestvovao na grupnim izložbama.
– Ovo je osnovica priče – povod. Na njoj autor gradi širu priču, unoseći nove događaje i likove koje smešta u prirodne ambijente na izostavljajući njene lepote i savršenstva.
– Zbog spleta okolnosti i događaja, koji se dešavaju u prirodi, prvi lik ove priče, Stevan, upoznaje glavnu junakinju ove priče, Višnju. Sa njom i oko nje se vrti skoro cela priča, svi događaji i svi obrti u priči i njihovi odnosi su ključni delovi priče. Oni se kreću po šumama, vinogradima, a i sastaju se i rastaju se.
– Stevan dobija ime Štap i u njihovom životu se dešavaju preokreti, počinje iznova da otkriva svet i spoznaje novi život. Samo je njegovo pismo čuvalo tajnu da je neostvarena ljubav ostala neizgubljena. Ali bilo mu je lepo. Višnja mu je bila uteha za prošlo vreme. Ona je spremna da osmisli život svoj i tuđ i da uputi reči utehe. Štapu, koji je u svom zavičaju našao one vrednosti koje mu kao oslonac odgovaraju. Priroda i sva ta lepota, sve te boje, čist vazduh i zavičaj ga vraćaju u raniji život.
– A snovi o mladalačkoj ljubavi ostaju bolna i neizdrživa želja. Ali ne samo to. Taj događaj uneo je strašnu pometnju, i nije se izgubio u tami zaborava, već je ostao zauvek u njemu, uneo je pometnju u odnosima između Višnje i Štapa koji se vraća u svoje selo. Višnja ostaje i dalje plemenita, pomažući Štapu, mada on nije dokazao svoju istinu jer teško je bilo izboriti se sa svim životnim i psihološkim okolnostima.
– Među vrednostima ovoga dela je i ta što autor veliča prirodu. Slike prirode se nameću kao žive, a dijalozi junaka postaju življi jer prepoznaju te slike i žive sa njima, ne odustajući od ideja da uvek treba iznova stvarati i pesmu i priču, uhvatiti te trenutke lepote prirode uvek kada to treba i može.
– Cela ova priča je zanimljiva i upečatljiva sa dosta događaja, obrta i zapleta, sa svojstvenim jezičkim izrazom i pesničkim nabojem.
– Zato je toplo preporučujem čitaocima da priču šire upoznaju u nameri da otkrivaju svet prirode, ljudi, i života iznova.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.