O politici ne bih, jer dojučerašnji moji drugari, čim su seli u fotelje, momentalno su dobili izliv vlasti na mozak!
„Bože, takoj lep čovek, a da ga pojedev crkveni miševi!?“ To su bile krucijalne reči koje je moja majka, Stanislava, Vranjanka, tada prelepa mlada poštarica u Somboru, za šalterom izgovorila ugledavši u franjevačkoj odori markantnog dvometraša, Galamboš Norberta i promenila mu je život. Verovatno niko ispred šaltera nije razumeo ovu spontanost a ponajmanje mladi diplomirani katolički teolog. To je bilo dovoljno da se zaljubi na prvi pogled i baci mantiju da bi je zaprosio. Kako u katoličkom svešteništvu nije moguće da se popovi žene, jer žive u celibatu, to je bio jedini način. Inače, franjevački red je red ponizne braće i najblaži je u katolicizmu. Za razliku od jezuita ili pijarista koji spadaju u najstožije redove, što govori i njihov pozdrav kada se sretnu – „Seti se smrti!“ I tako je moj budući, tada otac, ponizno kleknuo pred mojom budućom majkom, ne mogavši da odoli tom nadaleko čuvenom vranjanskom šarmu, lepoti i zaprosio je.
***
Tada počinje hod po mukama mladog bračnog para „u tem Somboru“. Vrlo originalno, čak naučno-fantastično, sa elementima horora! Naime, moj deda Ferenc, Mađar, nije baš obožavao Srbe tako da se zaljubljeni mladi bračni par silom prilika našao u Vranju. Moji su se skrasili na jugu, dobili ćerku Martu i moju malenkost tri godine kasnije. Posle 10 godina braka razveli su se i ja sa ocem krećem put Hrvatske u Opuzen, jer je našao posao. Nedugo zatim se ženi Hrvaticom Gordanom. U medjuvremenu, vraćam se za Vranje uz dogovor oca i majke, a u Hrvatskoj dobijam polubrata Leonarda koga sam upoznao tek pre 10 godina na Stradunu u Dubrovniku.
***
Teško detinjstvo, ali uz majku i sestru, bez oca, ojačalo me da već u četrnaestoj godini budem ozbiljan dečkić, sportista, zaljubljen u knjige, radio, pozorište i modu. Kao i većina drugova, bavio sam se sportom. Igrao sam fudbal u Dinamu do vojske. Nisam bio vrhunski igrač, ali sam kako kažu bio „zahvalan“. Igrao sam i košarku i to mnogo bolje, što pokazuje i trofej najboljeg košarkaša Srbije na novinarijadi u Negotinu.
***
Nekako sam bio taličan za nacionalne nagrade, a osvajao sam ih u više oblasti. Prva je bila u četrnaestoj godini u OŠ „Zmaj“. Svi đaci iz Juge tada su imali obavezu da konkurišu na zadate teme izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. Moj sastav je pobedio i jedini iz škole, kao nagradu, dobio sam letovanje u Crnoj Gori sa velikanima pisane reči: Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Ljubav prema knjigama sam stekao zahvaljujući nastavnici Milevi Jovanović, a kasnije profesoru srpskog jezika Dragoslavu Jovanoviću.
***
Kasnije me magija „dasaka koje život znače“ toliko obuzima, da na poziv direktora pozorišta, Radeta Radivojevića, počinjem prvo da se bavim glumom. Imao sam sreće da glumim u kultnim predstavama „Seme“, poznatog srpskog reditelja Juga Radivojevića sa kojim osvajamo mnogo nagrada na festivalima. Izdvojio bih i moju rolu u „Maratoncima“ Vlade Lazića jednog od najpoznatijih pozorišnih režisera Srbije koji je osvajao „Zlatnog ćurana“ na Danima komedije u Jagodini. Glumio sam Djenku – lik koji je u filmu ovekovečio Bora Todorović. Tada su dvorane bile prepune. U amaterskom delu karijere izdvojio bih glavnu ulogu u predstavi „Ubi me prejaka reč“ u dramatizaciji Vanje Zlatanović. Glumio sam Branka Miljkovića na kojeg sam inače i fizički ličio. Moram priznati da kao ni fudbaler, nisam bio ni vrhunski glumac ali sam „završavao poslove“, kako je Rade znao da kaže. To je i razumljivo, jer sam se paralelno profesionalno bavio radio-televizijom kao voditelj i marketing menadžer regionalne RTV Vranje. I tu me nisu zaobišle nacionalne nagrade na festivalima lokalnih propagandista Srbije sa kojih sam se neretko vraćao sa statuetama FLOPS.
***
Posle vojske koju sam služio u Hrvatskoj, odlazim za Švajcarsku na poziv mog najboljeg druga Dragana Džije. Igrali smo fudbal zajedno u Renonu, mestu blizu Lozane. Vraćam se u Srbiju i upisujem Filološki fakultet u Beogradu. Kao član književne zajednice „Borisav Stanković“ pod vođstvom Cere Mihailovića gostujem kao mladi pesnik u emisiji Orkan. Tada me angažuju i tu ostajem 12 godina. Vodio sam veoma slušane emisije „Miklozvuci“, „Turbo vikend“, „Sportsko popodne nedeljom“… Dobijali smo džakove pisama sa Nešom, Snežom Mašutković, Cacom… Nećete verovati, ali neka pisma su dužine preko 200m, što je sigurno još jedan nacionalni rekord. Čuvam ih i imaću šta da pričam unucima. Danas ti pošalju SMS i otkače te začas!
***
Normalno, ništa tako ne uspeva u životu kao – uspeh. A za to je potrebno mnogo odricanja i rada, zvuči kao fraza ali tako je. Energiju sam crpeo iz porodice koju sam formirao sa prelepom Ljiljanom, tadašnjom novinarkom RTS-a. Zaljubio se „do ušiju“ što se kaže i iz te ljubavi rađaju se Doris i Radoš. Da nije bilo te podrške ne bih uspeo da pre 20 godina otvorim profesionalnu modnu agenciju „Fashion Miss Yu“ na poziv Vesne Jugović.
***
Moj kontinuitet osvajanja nacionalnih nagrada se nastavlja našim modelima. Milica Ristić osvaja titulu Mis na takmičenju sa lepoticama iz cele Srbije, a Jelena Pešić i Anđela Blagojević se iz Sava centra i Hajata vraćaju sa lentama, što je veliki uspeh za, do tada, skrajnuto Vranje. Naša agencija je podelila i desetak besplatnih fakultetskih stipendija, a najbolji student nam je bila Olivera Cvetković.
***
U vreme ubistva Zorana Djinđića, prelazim da radim u RTV Focus koji je tada imao dva TV kanala i dve radio stanice! Samo je RTS imao više kanala. Kao i u RTV-u i u RTS-u pronalazim mlade talente i pomažem plejadi mladih novinara, voditelja od kojih nekoliko njih radi za veoma cenjene medije u zamlji, a neki su dobijali medjunarodne nagrade, kao Dejan Dimić, novinar Vranjskih.
Početkom 2006. godine u Vranju otvaram prvu privatnu registrovanu televiziju „Kaktus“ i iste godine radimo direktan TV prenos manifestacije Mis Karanfila iz Vranjske Banje, na kojoj već 20 godina skoro redovno pobedjuju devojke iz naše modne agencije. „Kaktus“ ne konkuriše za zemaljsku frekvenciju zbog velikih dugova prema njoj ali od RRA dobija dozvolu za kablovsko emitovanje programa. Već šest godina naša produkcija radi za TV Pink i plasira brendove sa juga. Otvaram i modnu agenciju u Beogradu gde naši modeli učestvuju na Fashion Week-u, a revije radimo u Hajatu i TC Ušće.
***
Najsrećniji sam kad mogu da pomognem nekom.Tako sam i vaspitavan od malena. Već šest godina sam donor organa, a pre tri godine sam uzeo na hraniteljstvo dva dečaka, vrlo dobra i kreativna. Bili su deo moje porodice godinu i po i ispunio mi se san da bar na kratko imam četvoro dece. Organizovao sam desetak humanitarnih revija i akcija.
O politici ne bih, jer dojučerašnji moji drugari, čim su seli u fotelje, momentalno su dobili izliv vlasti na mozak!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.