Ispunio sam na neki način i sebi i svojim roditeljima želje, jer u pozorištu mogu da budem i učitelj, i oficir, i arheolog, i prosjak, i car, i… Nimalo lako, ali-ako!
Život kroz vreme ima milion dobrih, loših i neizvesnih trenutaka, slepljenih sa još toliko utisaka o njima, koji jednog trenutka nestanu negde u prostranstvu, pa odjednom, onako zaboravni sevnu u razum stvarnosti.E, tada čovek u mislima, neopaženo živi za tren drugačije, u vremunu prohujalom kroz dane, mesece, godine, decenije stvaranja sopstvenog života. I obratno, sopstveni život smisleno usmerava na stvaranje.
***
U svakome od nas postoji grad koji nosimo u srcu. U kojem god gradu da smo rođeni ili živimo, taj grad će ostati duboko u nama. Vranje je bio, jeste i ostaće grad kome sam darivao sve svoje želje i težnje ka nečem uzvišenom i lepom. Grad koji u sebi nosi i čuva sve naše dečje igrarije i nestašluke, mladalačke tajne i sva sećanja koja mogu da ožive kada god to poželimo.
***
Ono što je posebno obeležilo vreme i prostor kroz koji sam prolazio i stvarao, sve ono ka čemu sam težio, sve prepreke koje sam svesno ili nesvesno preskakao vodilo me je do pozorišta. Taj veličanstveni Talijin hram obavijen velikim izazovima, kompromisima, emocijama u sebi nosi i ,,klicu sudbine” za svakog nadarenog čoveka spremnog na bol, patnju, suze, smeh i kada mu do toga nije. Ko se jednom istinski, kao ja, tom klicom zarazi ostaje pelcovan do kraja života. Takva su njegova pravila. I nijedna politika, elementarna nepogoda, ni jedan požar ne može ugasiti niti uništiti to seme pozorišta, taj duh umetnosti, tu klicu dok postoje ljudi koji umeju da cene i poštuju značaj i znamenje Talijinog hrama u svome gradu. Svako pozorište, kao feniks, ima moć ponovnog rađanja zbog svoje magične snage u društvu, ali je i arena u kojoj su ljudi u mogućnosti da istražuju sebe i svet u kojem žive. Pozorište nas okuplja kao ljude i udaljava od svakodnevne potrebe za komjuterom, TV-om, mobilnim telefonom… Zato pozorište uvek mora da bude slobodno. Slobodno da zabavi, ali i da uvredi. Jer, po rečima Pitera Bruka, ,,pozorište i život su jedno te isto i nisu jedno te isto. Sastavljeni su od istih sastojaka, pa ipak pozorište ne bi postojalo da se nije dogodilo nešto drugo”.
***
Smisao života je pronaći svoj dar, a svrha svega je umeti da ga daješ ili daruješ drugima koji će ga svojim utiscima dopunjavati i na taj način još više objektivno obogatiti. Svoje talente prema različitim oblastima i delatnostima, a ponajviše za glumu i muziku pokazivao sam od malena, lupajući po praznim šerpama, loncima, kutijama, svirajući u frulicu koju mi je poklonio prodavac na pijaci (čuvam je i danas), imitirajući rođake, komšije, prijatelje i glumce sa TV ekrana. Rođen sam ,,varljivog “leta 1968. godine u radničkoj porodici od oca Djorđa i majke Krune koji tada nisu ni slutili da će im sin petnaestak godina kasnije postati poznati vranjski glumac. Odrastao sam uz pet godina stariju sestru Slađanu koja se, kao i svaka sestra, uvek trudila da pomogne svom malom bratu i babu Leposavu, očevu majku, koja će kroz moje detinjstvo postati moj zaštitni znak i moj anđeo čuvar. Ta moja baba Lepa nikako nije dozvoljavala da se dete vodi na čuvanje u dečje ustanove pored nje žive, jer „ zašto onda služe bake”? Tako me je kao malog uvek ,,banjala u jajce” tepajući mi: ,,Takoj, da mi budeš zdrav, umejatan, ubav. devojčiki da te zagliđav”!
***
Ta simbolika kupanja će se kasnije obistiniti i u vremenu kad se reših da stanem na ludi kamen. U mene se tada zagleda moja sadašnja supruga Ljiljana. Ili obratno? U svakom slučaju ta moja „umejatnost“ će se dalje ispoljavati kroz školovanje, stavljajući često roditelje u dilemu ,,šta će sa mnom biti”? Otac je želeo da budem učitelj, a da mi u slobodno vreme hobi budu gluma i muzika, a majka je pak želela da budem oficir, vojno lice. Nekako se u to vreme (ponegde čak i danas) profesija umetnika doživljavala kao neozbiljna, šarlatanska. Sestri je bilo svejedno, jedino je baba Lepa mudro ćutala i tačno znala šta će od mene postati, jer me je po povratku iz škole uvek dočekivala rečima: ,,Eve ga ide moj glumac”! Nikada se unuci ne mogu odužiti svojim bakama i dekama za sve što za njih čine dok su živi. Nikada.
***
Kada se čovek nađe na raskrsnici između želje i sudbine, od ovog drugog svakako ne može pobeći. Posle završene gimnazije otišao sam na odsluženje vojnog roka (Lastovo-Hrvatska). Lepote predivnog ostrva, znamenitosti starog grada, mističnost skrivenih pećina ,,diljem otoka” probudiše u meni želju za arheologijom (verovatno zato što sam „rak“ u horoskopu, pa što mi je prošlost dalja to mi je i draža). Odlučih da istu posle vojske studiram, a paralelno, krišom, da roditelji ne znaju, upišem i glumu na FDU. I u vojsci sam glumio i svirao u Domu JNA, ispunivši na kratko majčinu želju da budem u uniformi koja mi je baš dobro stajala. Međutim, stvari se nisu odvijale onako kako sam ih zamislio. Otac beše rešio da ide u penziju, te mi predloži da će biti dobro za mene da nastavim njegov posao komercijaliste na terenu. Tadašnje ekonomske i političke okolnosti (raspad zemlje, ratovi) nagoveštavali su neizvesnost oko kasnijeg pronalaženja zaposlenja, tako da je ovo je bio dobar i siguran posao za mene. Tako i bi. Radio sam kao trgovački putnik, glumio u pozorištu, svirao sa svojim orkestrom razna veselja, ali mi je uvek na prvom mestu bilo pozorište. Trčao bih na probe preskačući po tri stepenika. Bio sam, što bi se danas reklo, tri u jedan. Ljudi koji su me viđali u sva tri izdanja često su me zbunjeno zapitkivali da li, možda, imam brata blizanca. Na jednom veselju, dok sam svirao bubnjeve, priđe mi jedan simpatični čičica, nagnu se prema meni, pa reče: ,,Alal ti vera! Dok svi stoje i sviraju, ti jedini sediš i rukama i nogama udaraš u tuđu kožu”! Te reči me podsetiše na nešto, te pomislih: ,,Ne samo da udaram, nego se i uvlačim u tuđu kožu”.
***
Svoje prve korake na daskama koje život znače (svoju prvu ,,tuđu kožu”) počeo sam još 1982. godine u KUD ,,Abrašević” u Vranju, u pionirskom pozorištu. Profesor i reditelj Momčilo Antić mi je još tada pokazao ,,male tajne” ovog zanata, da bi me dve godine kasnije preuzeo upravnik i reditelj tadašnjeg amaterskog pozorišta Radoslav Radivojević, uvodeći me u ,,svet čarolije i magije u kojem je sve moguće“, i gde danas (posle 20 godina kao glumac-amater), profesionalno radim. I jednome i drugome mogu samo reći – ,,slava im i hvala“! To su bili ljudi koji su, zahvaljujući sopstvenom umeću i znanju, učinili da pozorište dobije ugled i renome u gradu, zemlji i šire. Za 32.godine rada i prisustva u pozorišnom životu Vranja,odigrao sam puno predstava, zanimljivih uloga, dobio i par nagrada, komponovao i birao muziku za nekoliko predstava. Imao sam prilike i da radim sa velikim i poznatim rediteljima, glumcima, scenografima. Upoznao sam i stekao puno prijatelja i kolega (neki od njih, nažalost, nisu više među nama), koji su mi pomogli da svoj talenat usavršim, jer pozorište upravo čine takvi ljudi. Konačno sam, to mogu slobodno reći, tu u pozorištu pronašao sebe i posao koji volim da radim. Ispunio sam na neki način i sebi i svojim roditeljima želje, jer u pozorištu mogu da budem i učitelj, i oficir, i arheolog, i prosjak, i car, i… Nimalo lako, ali-ako! Pozorište je čudo.
***
,,Ako želiš da se baviš umetnošću, moraćeš da navikneš da te ponekad ignorišu, da te vređaju, da te omalovažavaju i da se, skoro uvek, ponašaju ravnodušno. To je jedna od prednosti ovog zanata. Ima ljudi koji imaju talenta i volje, i mnogi od njih nikad ništa ne naprave. To je samo osnova da bi se išta postiglo u životu. Prirodni talenat je kao snaga sportiste. Čovek može da se rodi kao manje ili više nadaren, ali niko ne postaje sportista prosto zato što se rodio visok ili snažan ili brz. Ono što čini sportistu ili umetnika jesu rad, zanat i tehnika“. (Karlos Ruis Safon – Igra Anđela, jedan od mojih omiljenih pisaca).
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.