U tuđega tatka…

, , , , ,

Iako je po privrednim, kulturnim ali i urbanističkih standardima Vranje u odnosu na Leskovac  palanka, zahvaljujući političkim vezama, Vranjanci su uspeli da na uštrb Leskovca prerastu u regionalno sedište brojnih republičkih ustanova i institucija – kaže se u saopštenju Pokreta pravde i razvoja

Klasičan i u mnogim narodnim verovanjima opevan rat između prvih komšija, Vranja i Leskovca, ovih dana dobio je novi zamah. Za Vranjance izvesni Grujica Ivković, inače osnivač i predsednik „Pokreta pravda i razvoj iz Leskovca“, ustalasao je obe javnosti, i vranjsku i leskovačku, otvorenim pismom u kome napada svoju lokalnu vlast, istovremeno crnnim bojama slikajući vranjsku stvarnost. Ivković i njegov Pokret, za koji tvrdi da ima četiri mesna odbora i 3.000 članova, osuđuju lokalnu leskovačku vlast zbog nesposobnosti da zaustavi odliv svega iz Leskovca prema Vranju, toj „upola manjoj kasabi“. Prema ovim navodima, sve što dolazi iz republike ide u Vranje, pa i ono što je nekada bilo u Leskovcu sada odlazi južnije, kod ružnijeg, ali sposobnijeg suseda. Tako sve leskovačko u Ivkovićevoj viziji postaje „vranjski detašman“, a Leskovac u perspektivi postaje „vranjska ekspozitura“. Pa šta se to sada dešava, kada je postignut kakav – takav mir i dobrosusedski odnosi?

DVE KASABE

Da bi se dubina i suština problema  mogla u potpunosti shvatiti, treba poći redom. Uglavnom, Ivković i njegov pokret traže od leskovačke lokalne vlasti da „zaštiti poziciju Leskovca kao regionalnog centra, kao i da od Vlade Srbije zatraži povratak regionalnih filijala, uprava i centara republičkih institucija“.

– Da bi se sprečilo da Leskovac u perspektivi postane „vranjska ekspozitura“ zahtevamo od gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića da zatraži od Vlade Srbije da sve institucije čije je sedište prebacila u Vranje, ponovo uspostavi u našem gradu. Iako je po privrednim, kulturnim ali i urbanističkih standardima Vranje u odnosu na Leskovac  palanka, zahvaljujući političkim vezama, Vranjanci su uspeli da na uštrb Leskovca prerastu u regionalno sedište brojnih republičkih ustanova i institucija – kaže se u saopštenju Pokreta pravde i razvoja.

ILIJA STOJANOVIĆ, POLITIKOLOG IZ LESKOVCA
NEREALNA REALNOST
Politikolog iz Leskovca Ilija Stojanović, društveni aktivista i urednik portala „Leskovačke vesti“ problem posmatra u širem kontekstu dobra i zla, pravde i krivde, snova i stvarnosti. Zato on ocenjuje da je „pravedno je da Leskovac bude razvijeniji od Vranja, ne zato što imamo bolje uslove za to, nego zato što to tako jako želimo“.
– Pravde radi, ako smo već kod toga da treba apelovati na gradonačelnika da nešto učini, možda ne bi bilo na odmet recimo da apelujemo da dovede nekog investitora, da omogući oživljavanje privrednih aktivnosti, da spreči masovne odlaske mladih i obrazovanih ljudi iz grada, da poboljša funkcionisanje gradskih javnih preduzeća, da oživi kulturnu ponudu i podstakne kulturnu produkciju u gradu, da prestane da guši nezavisne medije i kritičku misao… – kaže Stojanović.
Opet, Stojanović naglašava da je, „ako je sve ovo previše komplikovano“, dobro i traženje da se vrate republičke institucije iz Vranja, koje je, ne lli, po broju stanovnika palanka.
– A treba i da se kod nas prebaci „Jugoistok“ da ne bismo bili energetski zavisni od Niša, jer pre samo nekoliko desetina godina Niš je za nas bio palanka. A treba i da se Ministarstvo za regionalni razvoj prebaci kod nas jer smo mi ovde u Leskovcu jeli zlatnim viljuškama kad su u Beogradu (koji je tad za nas bio palanka)  jeli prstima… A imao bih ideju i šta bismo mogli da radimo sa sedištem Evropske komisije, jer onaj Brisel nije ni postojao kad je Leskovac prolazio kroz svoje zlatno doba… Pravedno je da budemo razvijeni. Samo nije realno – poentira Stojanović.

Prema Ivkoviću i njegovima, prema popisu iz 2011. godine u Vranju je živelo svega 83.524 a u Leskovcu 144.206 stanovnika, pa se onda „postavlja logično pitanje kako grad sa duplo manje stanovnika postaje regionalno sedište Leskovcu i Jablaničkom okrugu“.

– Iako Leskovac ima daleko bolje kadrovske ali i tehničke potencijale, nemarnošću leskovačih političara polako ali sigurno postaje „vranjska kasaba“. Ovakvo stanje je očigledan poraz svih lokalnih samouprava koje su u prethodnom periodu vodile naš grad, a pre svih političara iz leskovačke Demokratske stranke, za čijeg mandata je i otpočeo ovaj proces. S druge strane, ovo je svakako trijumf vranjskih političara, Dragana Tomića i „Simpovih“ socijalista. Ipak, tražimo od  gradonačelnika Cvetanovića da spreči dalje „potčinjavanje“ grada novom regionalnom sedištu, „vranjskoj palanci“ – navodi se u saopštenju ovog Pokreta.

Tako dakle, palanka. Dobro, no, o čemu se ovde zapravo radi?  Ivkoviću od svih nepostojećih institucija najviše smeta Dragan Tomić i „Simpo“. Smatra da su oni generator mnogih problema koje Leskovac ima.

– Eto, Tomić je kupio „Rosu“ za 350.000 maraka, a prodao je za 20 miliona. I sve je te pare odneo u Vranje. Kamo za Leskovac, za Surdulicu, za Pirot? A voda je dobro svih građana, mi smo od jedne majke mleko sisali, sve ti je to jedno, a ne samo Vranje – smatra Ivković, inače profesor na fakultetu FIMES i predstavnik malih akcionara HUP „Balkan“ iz Leskovca, autor knjige o leskovačkom roštilju.

Nema šta, logično. Da je Tomić upumpao te pare od „Rose“ u Leskovac, onda bi on bio razvijeniji od palanke, a ovako… Ali, to je tek početak jada. Ivković prelazi i na teže kalibre, pa se pita zašto su, na primer, Vojni odsek i BIA prebačeni u Vranje? Šta to ovde ima što nema u Leskovac?

– Ovako više ne može, to mora da bude jasno i Vučiću i nama. Lako je njima da zavađaju Niš, Vranje i Leskovac, da samo lajemo jedni na druge i da se apemo. Oni da se bogate, a mi da plaćemo poreze. Ali ne smete vi to da pišete. Okupi vas jednom nedeljno Tomić, izda zadatke i svi rade i ćute – smatra Ivković.

On smatra da je do čitave situacije došlo jer Vranje ima više ljudi u Vladi, i oni ne samo da bolje rade, nego umeju bolje da se uvuku centralnim silama, pa odate i toliko profitiraju.

MA, PUSTI TO

Sad, reakcije su na ovu priču raznorodne. Jedni kažu „ma pustite to“, drugi to vide kao ozbiljnu pretnju narušavanju tradicionalno loših odnosa, treći kažu da je stanje još i gore. Ko bi od njih mogao biti najbliže istini? Recimo, iz kabineta gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića kažu da takvim akcijama ne treba pridavati pažnju, jer je odnos dve lokalne vlasti odličan.

– I mi smo za decentralizaciju, ali to nije naš posao. Mi smo tu za dobrobit građana, i u tom smislu saradnja dve samouprave je odlična. Zajedno rešavamo probleme, tu je i zajednička privredna Komora, sada će i carina biti zajednička… Ne vidimo da imamo bilo kakav problem u komunikaciji – kažu u Leskovcu.

Lepo, samo što je recimo Leskovac od vlasti iz Beograda dobio oko 300 miliona dinara, i to za budžetske potrebe, a Vranje ni jedan jedini dinar mimo onih 90 miliona za ravnanje Bunuševca. Da se ne spominje drvlje i kamenje osuto po Vranju zbog zagađenja Barja, akumulacije iz koje Leskovac pije vodu. Ali, to se može, kad se hoće, shvatiti kao mala svađa među prjateljima. Eto, novi načelnik Pčinjskog okruga Slaviša Bulatović i novi  načelnik Jablaničkog Božidar Stojiljković  imaju nameru da se sami decentralizuju, i da iz Preševa carinu dovuku bar do Vranja.

– Situacija u oba okruga je teška, ali se trudimo da poboljšamo život građana. Da li sa postojećim, ili sa nekim novim institucijama, videćemo. Ništa ne remeti našu saradnju sa ljudima iz Leskovca. I ne znači ako će Vranju biti bolje da će Leskovac gore živeti, to nije ni u kakvj vezi – smatra načelnik Bulatović.

On najavljuje i nove mogućnosti koje se Ivkoviću baš i neće svideti, na primer dovođenje Školske uprave u Vranje, pa carine, pa Privrednog suda… Ali, opet smatra da to ni na jedan način neće promeniti aktuelnu situaciju na relaciji Vranje – Leskovac.

Najdirektnija zapažanja povodom čitave problematike ima gradonačelnik Vranja Zoran Antić. Smatrajući da je stvar pomalo teška za jednog politikologa samog, on je u akciju uključio i neuropsihijatra, predsednika Skupštine Slobodana Stamenković. U izjavi koju su zajedno potpisali stoji da se stavovi Pokreta pravde i razvoja mogu tumačiti na više načina, ali da su najbolje definisani sintagmnom „da komšiji crkne krava“.

– Dok smo bili u ekspanziji, postojala je među nama pozitivna „netrpeljivost“. Novo vreme traži i drugačije delovanje. Politika jeste bitna ali nije presudna za ugled koji Vranje ima u zemlji i kod međunarodnih organizacija. Za to smo se izborili znanjem i stručnošču, po čemu smo prepoznatjivi – kaže Antić.

RAT I MIR

On naglašava da nema nameru da se nadmeće sa Leskovcem ili bilo kim drugim, jer smatra da je najbolje da svako sređuje svoje dvorište.

– Ako prednjačimo u nekim oblastima, rado ćemo im pomoći, kao civilizovani ljudi, da slede primere dobre prakse. A spremni smo i da implementiramo tuđe dobre ideje. Tako se radi i u EU. Ali, društvo ne čine samo institucije, već i ljudi. Očigledno je Pokret prenebregao tu činjenicu, a bogami i vreme u kojem živimo, jer ovo društvo odavno nije robovlasničko, kao što Vranje odavno nije palanka – kaže Antić.

I tako, stogodišnji rat se nastavlja. I čim paljba utihne, naći će se neki snajperista da iznervira masu. Ono, mora se priznati, Leskovac je nekada za Vranje zaista bio grad, sa hipodromom, aerodromom, sajmom, Gitarijadom,  prvoligaškim sportom, profesionalnim pozorištem… Ali, vremena se menjaju, pa i Vranje postaje grad. Ali, srpski specijalitet nije zdravo rivalstvo koje rađa uspehe, nego bolesna zavist i gledanje isključivo u tuđe dvorište. To rezultate nikada nije dalo, eto, vidi se u praksi. Može li se situacija promeniti? Što da ne, ako ima dovoljno pameti na važnim stranama. Možda je ovo mali korak za Ivkovića, a veliki za jug Srbije? Za promenu, umesto u rat, ova priča odvede do mira!