Daj pet karata!

,

Prosvetni radnici iz Vranja smatraju da su uskraćeni za putne troškove koji im, po njima, po zakonu pripadaju, pravobranilaštvo, pak, misli da putni troškovi pripadaju samo onima koji su te troškove stvarno imali; u suprotnom, to je zloupotreba prava

– Moji roditelji su bili prosvetni radnici – kaže Dragan Mihajlović, gradski pravobranilac – kćerka mi je prosvetni radnik, tako da su potpuno neosnovane tvrdnje da ja, tobože, radim u interesu nekakvih političkih struktura, a nauštrb prosvetnih radnika. Moj je posao, jednostavno, da štitim interese građana Vranja.

– Mi kao sindikat nijednog trenutka nismo ovo želeli – kaže, pak, profesor Tomislav Pešić, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Vranja (USPRV) – da uđemo u političke relacije sa lokalnom samoupravom, već smo samo želeli da ostvarimo prava našim članovima, koja im zakon propisuje.

Cela priča zasniva se na potraživanju dela prosvetnih radnika iz Vranja za putne troškove za odlazak na posao i dolazak sa njega, što lokalna samouprava preko gradskog pravobranilaštva osporava. Stvar je došla do suda, a vrednost sporova dostiže oko 40 miliona dinara.

ZAKON VS ZAKON

Što je još interesantnije, obe strane u sporu pozivaju se na iste izvore za svoju argumentaciju – Zakon o radu, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Čak, i na iste članove pomenutih akata!

Predistorija je sledeća – prosvetni radnici iz Vranja smatraju da su uskraćeni za putne troškove koji im, po njima, po zakonu pripadaju, pravobranilaštvo, pak, smatra da im putni troškovi pripadaju, ali ono što devojci sreću kvari, samo onima koji su te troškove stvarno imali; u suprotnom, to je zloupotreba prava.

 – Mi smo – kaže Pešić – upotrebili sva pravna sredstva da se problem mirno reši, počev od direktora škola, preko školskih odbora, do lokalne samouprave. Uporno smo, tri godine, tražili sastanak sa gradonačelnikom, i kad je problem eskalirao, kad je došlo do suda, najzad nas je primio. A bolje da nije. Bio je vrlo rezolutan u stavu da su naši zahtevi neosnovani, i isplata troškova prevoza se nije ostvarila. Mi smo predložili Protokol po kome će Grad početi sa isplatom u novcu naknada za dolazak i odlazak sa rada za zaposlene u osnovnim i srednjim školama na teritoriji Grada Vranja, od marta 2014, i svima koji su se obratili poslodavcu – školama i tražili naknadu za prethodne tri godine isplatiti dugovanje sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u četiri jednake tromesečne rate. Taj protokol je prvo prihvaćen, a onda od strane lokalne samouprave volšebno odbijen.

Onda su se prosvetari obratili sudu. Doneto je tridesetak presuda u korist prosvetnih radnika, i sve je počelo da dobija ozbiljne razmere.

– Tada je – kaže Pešić – gradsko pravobranilaštvo na sebe preuzelo zastupanje u ovim predmetima, i oni su počeli da se rešavaju na našu štetu.

– Nema tu ničeg spornog – tvrdi pak Mihajlović – Tomislav Pešić je, inače, jedan od tužilaca, i njegov tužbeni zahtev je odbijen. Zakonom jeste propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ali, cilj zakonodavca je bio da se ovakvim zakonskim rešenjem omogući zaposlenom dolazak na posao i odlazak sa posla bez dodatnih troškova, a ne da zaposleni ostvaruje dodatni prihod po ovom osnovu. Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da je zabranjeno vršenje prava protivno cilju zbog koga je ono ustanovljeno ili priznato, a ovakav zahtev tužioca je tipičan primer pokušaja zloupotrebe prava.

POLITIKA
U celu priču o putnim troškovima prosvetara, Tomislav Pešić uključuje i neizbežnu politiku.
– Neka mi neko objasni, kako su to iste sudije donosile presude u korist prosvetnih radnika, a sada te iste sudije, u istim predmetima, donose presude u korist Grada. Da li se to zakon promenio? U ovom trenutku, suočili smo se sa neverovatnom činjenicom da je izvršna vlast preko Gradskog pravobranilaštva izvršila uticaj na pravosuđe, što je neshvatljivo. Ali i dalje verujemo u institucije sistema i u to da samovolja pojedinca, pa ma ko on bio, ne može biti jača od vladavine prava. Vranjski prosvetni radnici spremni su, da ukoliko ovo svoje pravo ne uspeju da ostvare pred domaćim pravosuđem, to učine preko Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
– Ma, kakva politika – kaže Dragan Mihajlović – radi se samo o stručnosti. Škole, bez uvrede, nisu adekvatno pravno reagovale na tužbe za putne troškove; imamo, recimo, slučajeve, da nisu ulagali ni žalbe na prvostepene presude. Kada je pravobranilaštvo preuzelo stvar, ona se pravno preokrenula u korist Grada, po zakonu. Pa, i kada su prosvetari  dobijali procese, ista je politika bila na vlasti.

U čemu se ona ogleda, pitanje je.

-Pa u tome – nastavlja Mihajlović – što nisu tačni navodi Pešića da je razdaljina od njegove kuće do škole više kilometara, a on stanuje na nekoliko stotina metara udaljenosti od Gimnazije, u kojoj radi. Pešić nikada nije dolazio kolima na posao, niti je mogao da koristi javni prevoz jer je prva stanica od njegovog stana udaljena više od razdaljine do škole. U vreme kada se škola renovirala i nastava izvodila u drugim školama, tužilac takođe nije koristio javni prevoz, pa bi, kao prosvetni radnik koji vaspitava decu, trebalo da se nađe u moralnoj dilemi jer traži od škole naknadu troškova za prevoz iako je na posao dolazio pešice i nije imao apsolutno nikakve troškove.

STVARNI TROŠKOVI

Tomislav Pešić, svakako, ima svoje argumente.

– Na sastanku sa gradonačelnikom, koji je na jedvite jade zakazan, on je bio najblaže rečeno ravnodušan prema našim zahtevima, zasnovanim na zakonu. Nije predloženo bilo kakvo rešenje, uz usmeno priznanje da mi na tu naknadu imamo pravo, ali da „od toga nema ništa“. Pitao sam ga da li on ima to pravo, odgovorio mi je – ne. Imate, gradonačelniče, imate, kao što to pravo imaju i drugi zaposleni, korisnici budžeta lokalne samouprave, i to svoje pravo ostvarujete već dugi niz godina. Očigledno je da lokalna samouprava beži od rešavanja ovog problema, odnosno da ima neke druge prioritete – ogorčen je Pešić.

Prema njegovim rečima, sredstva za ove namene predviđena su u budžetu, ali se ne realizuju na pravi način:

– Pravi se neopravdana razlika između prosvetnih radnika sa teritorije grada, i onih iz prigradskih naselja. Nastavak daljeg neodgovornog ponašanja lokalne samouprave prema ovom pitanju i prema prosveti uopšte dovešće do masovnih sudskih sporova i presuda koje će imati za posledicu blokadu računa svih škola na teritoriji Grada Vranja. A mi ne želimo to, imamo iskustvo u slučaju jubilarnih nagrada, čija je isplata takođe odbijana, pa su na kraju, preko sudskih odluka, sve isplatili, plus kamatu.

– Stvar je – smatra Mihajlović – jednostavna i zakonom već rešena. Ključne stavke u svim aktima koji regulišu ovu materiju su – „u visini stvarnih troškova prevoza“, „zaposleni nema pravo na naknadu troškova u dane odsustvovanja sa posla“ i „zaposleni koji živi u blizini sedišta poslodavca i nema potrebu korišćenja prevoza, nema pravo na naknadu troškova po ovom osnovu, s obzirom da nema navedene troškove“.

Pešić, opet, citira Zakon o radu – „tužilac nije dužan ni da se obraća tuženom za isplatu ovih troškova, ni da mu prilaže dokaze; poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza koje je isti imao za dolazak i odlazak sa posla, pri čemu ovo pravo ne može uslovljavati prethodnim podnošenjem prethodnim podnošenjem posebnog zahteva od strane zaposlenog za njihovu isplatu, jer zakon takvu obavezu zaposlenog ne propisuje“.

Mihajlović se poziva na isti zakon:

– Naknada troškova prevoza vezuje se za cenu prevozne karte u javnom saobraćaju. To ukazuje na činjenicu da se troškovi prevoza plaćaju samo onom zaposlenom koji ima stvarne troškove prevoza. Dakle, od zaposlenog poslodavac radi utvrđivanja stvarnih troškova prevoza može zahtevati podnošenje dokaza o prebivalištu i promeni adrese, prilaganje prevozne karte, račun za gorivo… Tužioci u sporovima  po pravilu to ne prilažu, a traže naknadu.

Ko to tamo putuje? More, daj pet karata!