MINISTAR

Ministar privrede Željko Sertić boravio je prošlog petka u Bujanovcu! I… ? I, ništa, rekao to što je imao da kaže, kao mnogi pre njega, i otišao. Oko sale nekadašnjeg Pres centra, gde se sastančilo i odakle se ministar obratio novinarima, muvali su se razni likovi. Verujemo da znate one mlade štrebere u uzanim blejzerima, „cigaret“ pantalonama i špicastim cipelama, viđali ste takvu vrstu. I mlade dame su bile tu, iz raznih kabineta, protokol i te fore. Uglavnom, jedna zanimljiva skupina koja je tog dana svakako pazarila i dnevnice. Ispred je bilo parkirano nekoliko limuzina, jer ministar nije došao sam. Ne računajući gore navedenu sortu, bilo je tu još uglednika, i prestoničkih i regionalnih. Šta li bi Alek rekao na to, mislimo na vozni park? No, ostavimo premijera po strani, ima on prečijih briga od ekonomskog spasa juga Srbije. Evo, borio se, ali nije da uspeo da se izbori sa nepristojnom ponudom američkog Esmarka, pa je odbio ponudu ove kompanije za preuzimanje smederevske Železare. I neka je, imamo mi Plan B, neće nas da ucenjuju tamo nekakvi zli Američani, nego ćemo sami da plaćamo smederevske visoke peći i 5.000 radnika za koje eksperti kažu da bi državu (sve nas poreske obveznike) manje koštali kada bi sedeli kod svojih kuća a primali platu, nego da uopšte dolaze na posao. Nego, vratimo se na jug Srbije i šta je iz Bujanovca poručio Sertić. Država će, dakle, kroz razne programe i subvencije pomagati privrednike, da nema novca na izvol’te ali da ga ima na neki drugi način, da ljudi treba da se edukuju jer malo ko ume da napiše projekat i da je budućnost u okretanju projektima prkogranične saradnje… I tako sve u tom stilu. Ništa konkretno, sve nekakva opšta mesta i fraze. Reče ministar i ode crnom limuzinom u nove radne pobede. A, da li je fora u tome? Državni službenici (ne računamo ovde Koordinaciono telo, koje svojski zapinje ne bi li se nešto popravilo i zahvaljujući kome neko iz vlade uopšte i reši da dođe), utisak je, dolaze samo što moraju. Logika je prosta – ne isplati im se danguba za nekoliko hiljada srpskih glasova. Zato ih ovde nema čak ni kad su izbori. Ko da smo maloumni pa ne znamo da država više ne može da otvara fabrike i radna mesta! Šta nam, zapravo, treba? Zašto, na primer, Nemcima koji su došli u „Mitros“ nije ponuđen „Jugokop“? Možda bi se, uz te famozne subvencije, odlučili za Bujanovac umesto za Sremsku Mitrovicu? Pa, ova firma je nekada izvozila u pola Evrope, a naš kraj poznat je po stočarstvu. Ljudi iz lokalne uprave pričaju da okapavaju po Beogradu trežeći ne pare, nego preporuke i kontakte sa investitorima, ali džaba kad ih prvo vode po Beogradu i okolini. Zašto im ne preporuče jug Srbije, koji, podsetimo, leži na Koridoru 10, a u prečniku od stotinak kilometara ima četiri međunarodna aerodroma (Niš, Skoplje, Priština pa i nešto dalja Sofija), industrijske zone, radnu snagu i slobodne zgrade? Ne razmemo se baš u ekonomiju, možda to nije u stvarnosti tako prosto, ali je zato logika neumoljiva pa nameće pitanje da li možda zbog forsiranja određenih delova zemlje neko ima i druge interese? I, da ne zaboravimo, u Bujanovcu je bio i ministar Vulin, ali pošto nije bio u maskirnoj uniformi, i prored toga što je ovo rizičan region, nećemo sada o njemu.