Po zemlji se krećem, ali drži me nebo

Da se okrenemo ka budućnosti, da probudimo duhovnu osećajnost da bi naučili umetnost življenja i da izgradimo svoje kriterijume koji obezbeđuju unutrašnji mir i radost. Da naučimo da živimo ne mehanički, nego savesno

Grad Vranje je prvi grad u Srbiji koji je počeo sa obeležavanjem Svetosavske nedelje na opštinskom nivou i sa svečanim akademija na nivou grada 1991. godine. Organizatori manifestacije su grad Vranje, Eparhija Vranjska, prosvetne ustanove i javne ustanove. Svetosavska nedelja obuhvata više elemenata kao što su izložbe slika, skulptura, ikona vezanih za pravoslavlje, književno veče posvećeno deci,veče duhovne ili izvorne srpske muzike, pozorišne predstave,veče recitatora literarnih i likovnih radova „Svetom Savi u čast“, Duhovna akademija Pravoslavne Eparhije Vranjske i dodela nagrada najuspešnijim pojedincima i ustanovama u oblasti vaspitno-obrazovnog rada.

Govorom gradonačelnika Vranja Zorana Antića, u Galeriji Narodnog muzeja svečano je otvorena jubilarna 25. „Svetosavska nedelja“. Obraćajući se prisutnima, Antić je rekao da je Sveti Sava je simbol srpske nacije, osnivač srpske prosvete, kulture i državnosti, temelj i uporište srpskog duhovnog, ali i svetovnog bića. „Doba Nemanjića s razlogom se označava kao zlatni period srpske istorije i može se ravnopravno ucrtati u mapu evropske i svetske civilizacije. Svetorodna dinastija Nemanjića ostavila nam je, kao zavet, živo predanje Svetog Save koje je on utkao u srpski narodni duh i identitet. Sveti Sava je oplemenio dušu Srbije vrlinama izvornog hrišćanstva. Naučio je svoj narod, šta je to ljubav, mirenje, praštanje, znanje, istinoljublje, čast, dostojanstvo ali i državnička mudrost i umeće upravljanja narodom“, rekao je gradonačelnik Zoran Antić.

U Galeriji je, takođe, otvorena izložba fotografija „Manastiri i crkve južne i jugoistočne Srbije“, o kojoj je govorila Elena Vasić Petrović, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša.

Na svečanoj Svetosavskoj akademiji, održanoj u Hramu Svete Trojice u Vranju, nadahnutu besedu održao je Episkop stobijski David, pod naslovom „Radost – temelj hrišćanskog života“. Episkop David je u svojoj besedi dao širu sliku svetosavlja, i u njoj između ostalog rekao:

– Danas praznujemo svetog Savu srpskog, ali i ne samo srpskog, nego svepravoslavnog, jer njegovo ime je uneto u pravoslavnim kalendarima i praznuje se u svim pomesnim pravoslavnim crkvama. Sveti Sava u njegovom poučeniju ka svemu saboru njegova otačastva, govoreći o prepodobnom Simeonu, izgovara jednu veoma važnu rečenicu, te kaže da je prepodobni otac tako zavoleo Boga i usrdno mu posledovao, da ni jednoj od svetih zapovesti Njegovih ne dade da padne na zemlju, no sve primivši u svoj sveti um i duševna svoja nedra, i napisavši na svojemu srdačnom oltaru, istinito poteče za njegovim svetim zapovestima, sve tvoreći i sve ispunjujući, tako tekući bez slabljenja do svoga kraja, da je hteo odati čast i konačnoj reči Gospodnjoj: „Ko pretrpi do kraja biće spasen“.  Da sveti Sava nije imao i sam sve ove spasonosne vrline koje nabraja, on ne bi mogao da ih prepozna kod prepodobnog Simeona. Život prema svetim zapovestima Božjim ne znači neko sterilno moralizovanje u životu, nego blagodatna, spasonosna i večna zajednica sa Bogom, i stalno usavršavanje čoveka u toj zajednici.

– Zato, imajući kao nasleđe našu bogatu pravoslavnu prošlost – da se okrenemo ka budućnosti, da probudimo duhovnu osećajnost da bi naučili umetnost življenja i da izgradimo svoje kriterijume koji obezbeđuju unutrašnji mir i radost. Da naučimo da živimo ne mehanički, nego savesno. Da spoznajemo sebe i da možemo da se menjamo. Okolnosti se ne menjaju same, ali sa našim tačnim pristupom i savešću, mi menjamo okolnosti. Na taj način oblagorođujemo i svoj karakter. Da budemo dejstvujući ljudi, ljudi od akcije. Kada padnemo, da ustanemo. Da učimo da komuniciramo, da zajedničarimo. Molitva sa kojom počinjemo dan i jeste zajedničarenje. Kakav smisao bi imao život bez zajedničarenja. Nikada da se ne obeznađujemo od drugih ljudi, nego uvek da imamo nadu u preobraženje sebe i sveta, i da učestvujemo u toj promeni.

– Nezainteresovanost u životu je veliki neprijatelj čovekov. U suprotnom, takav život bez nade i radosti zajedničarenja bi bio nebiće. Uvek da imamo u vidu onu poznatu izreku – po zemlji se krećem, ali drži me nebo. Dakle, veoma je bitno da ne bude da mi nismo zadovoljni svojim životom, te da povrh toga i drugima stvaramo pritiske, probleme, krivicu. To je suprotno istinskoj hrišćanskoj pobožnosti, jer istinska hrišćanska pobožnost uči da sam čovek uvek bude radostan i da uvek drugog oradosti.

– Ugledajući se na Hrista, to radi i svetitelj Sava koga danas praznujemo, i svi svetitelji. Eto, do takve zajednice je došao, te na takav život nas i poziva i sam sveti Sava, koji je tako zavoleo Boga, kao što smo na početku čuli te ništa Njegovo nije dopuštao da padne na zemlju, koji je i svoj život žrtvovao i posvetio unutrašnjoj filosofiji upravo zbog te večne zajednice sa i u Hristu.