Posle diplomiranja, povratak u Vranje se nije dovodio u pitanje. Koliko da ga kritikujemo, uvek nam fali kada nismo tu, kakvo je takvo je – naše si je
Koreni moje porodice su daleko od Vranja. Po jednoj liniji u Makedoniji, po drugoj u Makedoniji i Sloveniji. Deda, mamin otac Josip Petric, Slovenac, obreo se u Makedoniji po službenoj dužnosti, upoznao tamo moju babu Ignu te ih život doveo u Vranje. Izrodili dvoje dece i deda emigrirao u Englesku kada je izbio rat 1941. Baba je ostala bez ikog svog baš ovde, u Vranju, a opstala zahvaljujući novim prijateljima – Vranjancima. Eto priče odakle mi ovde.
Moj otac je Makedonac, iz Delčeva, malog gradića u istočnoj Makedoniji. Životne okolnosti su odredile da se rodim u Vranju, i ovde provedem detinjstvo, mladost, postanem majka, započnem svoj radni vek i tu živim svoju sadašnjost, uljuljkam se misleći na, iz ove vizure, lepšu prošlost i nadam vedrijim danima. Volim Vranje jer sam ovo što jesam, postala zahvaljujući ljudima u vremenu koji su živeli i onih koji su još uvek deo mog svakodnevice.
***
Detinjstvo. Najlepši period mog života. Moje najjače impresije su upravo iz tog doba. Odrastala sam uz babu, ujaka i ujnu, kasnije i malu setru Jožicu, u ulici Matije Gupca. Moji su roditelji, sa starijom sestrom, živeli u Makedoniji. Iako nisam živela sa roditeljima, bila sam voljeno i paženo dete. Baba je svu ljubav i nežnost, koju svojoj deci (mojoj mami i ujaku) zbog životnih briga i neizvesne egzistencije, nije uspela da pokaže, usmerila ka meni. Uživala sam u njenoj toplini, brizi, prvim bajkama koje je na licu mesta izmišljala, u njenoj opčinjenosti Engleskom, putovanjem londonskom „podzemnom železnicom“, zanimljivošću Hajd parka i Muzejem voštanih figura Madam Tiso, Bobijem – engleskim policajcem. Njeni boravci kod dede u Engleskoj su bila stalna tema njenih priča zbog neostvarenog sna da bar starost provedu zajedno, ovde u Vranju. Pravila sam se važna u njenim kreacijama, haljinicama i pantalonama na tregere jer je bila izvrsna krojačica. Bila je i ostala centralna figura mog života. Usadila mi je osećanje za pravdu, plemenitost, doslednost, duhovitost, nežnost, lepotu. Njena mudrost me uvek prati i pomaže kada se nađem pred životnim dilemama. Najsigurnije je bilo u njenom krilu, u njenim zagrljajima.
***
Moj mikrokosmos pored porodice bila je moja ulica koja se proteže od Načelstva do Tulbeta, kao i susedna ulica Gavrila Principa gde sam se najčešće igrala. Ne mogu da zaboravim zime mog detinjstva, ogromne gomile snega i prtine u njima, bele pejzaže, prave kupljene drvene sanke koje sam dobila od ujaka Ivana, sankanje od Zelengorske preko Matije Gupca do Načelstva i opet naviše i opet i opet… Mokri, promrzli, rumenih obraza, ulazili smo unutra samo na pauzu za ručak i nastavljali do prvog mraka da uživamo u zimskim čarolijama. Leta su pak imala svoje čari. Dugačak letnji dan, plavetnilo neba nikada kasnije u životu nije bilo tako intenzivno. Mnogo dece u ulici, mnogo dece iz drugih gradova koja provode leto kod rođaka, cika, vriska od dečjih igara: badminton, klendzarke, žmurke, raklice, klikeri („pajčiki“ ). Ne mogu ovde da ne spomenem pravog gospodina dr Tomu Jovanovića koji je svakodnevno prolazio našom ulicom jer je živeo u prelepoj kući na početku Doktor Kopšine. Pritrčavali bismo mu uvek kada ga vidimo, stavio bi ruku u džep i delio nam klikere, a našoj sreći nije bilo kraja.
PROFIL
Rođena sam u Vranju 1966. godine gde sam završila osnovnu školu i Gimnaziju. Studirala sam psihologiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Diplomirala 1990. godine i stekla zvanje diplomirani psiholog. Od 1994. radim u Biblioteci „Bora Stanković“ u Vranju kao bibliotekar – urednik književnih programa i bibliotekar Stručnog odeljenja. Tokom dvadeset jedne godine rada bila sam angažovana, pored kulturnih aktivnosti u Biblioteci, i na radiju i teleleviziji, u mnogim kulturnim manifestacijama Grada, poput Svetosavske nedelje, Borine nedelje, Borine kapije, Starih dana, književnih konkursa za mlade.
Majka sam dvadesetdvogodišnjeg Filipa, uskoro apsolventa psihologije. Reko bi Dostojevski: „Život je najveća fantastika“.
Moja velika ljubav su KNjIGE, KNjIGE i KNjIGE.
***
Početak osnovne škole vezujem za mog učitelja Aleksandra Popovića Krampusa za koga kažem da je na moju ličnost, pored moje babe, ostavio neizbrisiv trag. Naučio nas je kako da učimo, kako da negujemo drugarstvo i plemenitost, razvijamo takmičarski duh, otvarao nam kapije njegovog carstva – dvorišta u kome se šarenilo od raznih mirisnih biljaka i čuo poj mnogobrojnih vrsta ptica. Bili smo privilegovani za takvu vrstu doživljaja. Bio je „Najdraži učitelj“.
Tu gde je stao učitelj nastavio razredni starešina Svetislav Stošić-Cecko. Elokventan, svestran, neobično harizmatičan, umetnička duša. Izlazio je iz okvira klasičnog izvođenja nastave i vaspitanja. Bio je pravi autoritet koji je umeo da kritikuje ali i da bude vetar u leđa. Mojoj ponosnoj majci umeo je da kaže kako sam „startovala kao Karpov na Montrealu“. Zaista smo imali sreće da nas uče i vaspitavaju takvi izuzetni ljudi. Ono najvrednije što sam ponela iz osnovne škole je moje drugarstvo sa Bekom. Ona je moj biser među prijateljima, koji blista istim sjajem pune 42 godine. Umele smo da to drugarstvo odnegujemo, da ga odbranimo od raznih nemilih situacija i iskušenja. Retko ko se može danas pohvaliti time.
***
A onda početak osamdesetih. Gimnazija. Nova lica, nova drugarstva, novi, zahtevniji profesori. Vreme najlepšeg i najiskrenijeg druženja, nova interesovanja. Drugačiji vidici. Korzo, izletište „Ćoška“ koja je u letnjim večerima postajala omiljena diskoteka. More mladih, razdraganih ljudi hrlilo je ka mestu sa kog se čula muzika, sa novim očekivanjima da se nešto novo, lepo dogodi, baš te večeri. Poštovali smo „foru“ koju su nam u kući određivali. Razlikovali su se „šminkeri“, „pankeri“, „hipici“, po stilovima oblačenja, muzici, načinu ponašanja. Odlazili smo nedeljom na „Pržar“, na palačinke sa medom i orasima i na čaj sa rumom. Sa vidikovca posmatrali smo grad, tražili naše ulice i kuće, koje su se jedva razaznavale od zelenih drvoreda. Tog drveća sada, na žalost, više nema, ostalo je samo na razglednicama starog Vranja i u našim sećanjima. Predivne srednjoškolske ekskurzije, poslednja maturska. Jadranska magistrala, Dubrovnik, Trogir, Split, Plitvička jezera… Matura, rastanci sa drugovima koji su posle srednje škole odlazili u vojsku a mi devojke na željene studije.
***
Upisah psihologiju u Skoplju. Za to je „kriva“ Ljiljana Simonović, profesor psihologije u Gimnaziji, još jedan moj uzor. Uvek sam bila „štreber“, učila, davala ispite, a opet bila u centru svih zbivanja, imala vremena za druženje i nova zanimljiva prijateljstva, izlaske. Studentski krediti su bili prava blagodet.Od njih smo mogli živeti, otići u bioskop, u pozorište, na koncerte u Dom mladih „25. maj“. Uživali smo u Novom talasu, uz živu svirku tadašnjih jugoslovenskih grupa Električnog orgazma, grupe Film, Parnog valjka, Vlatka Stefanovskog i Leb i sol, Idola… Bez problema mogli smo otići na apsolventsku ekskurziju avionom u Rusiju deset dana, Skoplje-Beograd-Moskva-Lenjingrad-Moskva-Beograd-Skoplje. Da mi je bar jošedared u životu videti te lepote bajkovitog Sankt Petersburga.
***
Posle diplomiranja, povratak u Vranje se nije dovodio u pitanje. Koliko da ga kritikujemo, uvek nam fali kada nismo tu, kakvo je takvo je – naše si je.
***
Posla nije bilo za diplomiranog psihologa. Desilo se materinstvo. Rodio se Filip koji mi je potpuno promenio život, pogled na svet, postao centar moje pažnje, novi smisao mog življenja. Sada mogu reći i moj najveći životni uspeh.
***
Problem oko zapošljavanja postojao je i tada, pre dvadeset pet godina. Tragajući za poslom u struci, posle četiri godine našla sam se pred vratima Biblioteke „Bora Stanković“. Prihvatajući trenutno upražnjeno mesto kao privremeno rešenje, nisam ni slutila da će postati trajno, da ću sebe potpuno ostvariti na poslu, da ću spoznati novu sebe, izvući potencijale za koje nisam bila svesna da posedujem, a prepoznala ih je tadašnja direktorka Biblioteke Slavica Stepanenko, veliki poslenik kulture našeg grada. Moje radno mesto urednika književnih programa je privilegija u smislu da sam bila u prilici da organizujem susrete sa velikim imenima naše književnosti i tako upoznam taj neobičan svet pametnih ljudi i umetnika. Plejada pisaca: Svetlana Velmar-Janković, akademik Vladeta Jerotić, David Albahari, Vida Ognjenović, Goran Petrović, Mihajlo Pantić, Ljiljana Habjanović-Djurović, Milovan Danojlić, Gordana Kujić, Zoran Stošić-Vranjski, Aleksandar Jerkov, Gradimir Stojković, Ljubivoje Ršumović, Uroš Petrović, Jasminka Petrović, Jovan Marić….punila je sale Biblioteke publikom koju smo negovali i uvažavali. Književne večeri su bile pravi praznici. Popularisanje knjige i čitanja je bila i ostala moja osnovna i glavna misija. Jednom bibliotekar, uvek bibliotekar.
***
Vremenom je Biblioteka izgubila ugled i mesto u mreži biblioteka Srbije, kakvo je imala pre dvadeset godina. Status ustanove kulture u pravom smislu te reči, izgubila je i ovde u gradu, zahvaljujući nehajnom odnosu političkih vlastodržaca. Podsećanja radi, Biblioteka je najstarija ustanova kulture, postoji 130 godina, osnovana 1879. samo godinu dana od oslobođenja od Turaka, te se prema njoj s posebnim poštovanjem treba odnositi.
***
Pišući ovaj tekst ponovo prolazim te godine moga života i moje generacije. Imali smo sreću da se rodimo u vreme kada su se negovale zdrave i prave životne vrednosti. Imali smo divne uzore u učiteljima, profesorima, komšijama. Nismo osećali socijalne razlike. Nismo zavideli jedni drugima. Pomagali smo, pokazivali ljubav. Šta se to u međuvremenu desilo? Gde je sve to nestalo? Ovo je neki novi svet meni dalek, ponekad se teško snađem u njemu, u čudu posmatram anomalije sadašnjeg društva i uvek se iznova iznenadim i pitam ima li nade za nas, za našu decu.
***
I eto kroz vreme i ljude koji su bili moje okruženje, koji su me svojim prisustvom formirali kao ličnost opisah donekle i sebe samu i atmosferu grada u kome sam odrastala, sazrevala, grada koji volim. Osećala sam dug prema tim dragim, posebnim ljudima da ih u ovoj priči makar spomenem.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.