Ne želim biti u majmunskoj sviti

Deci poručujem da rade uporno i s ljubavlju, jer iz ljubavi nastaju uzvišena dela.
Po meni, umetnost je sve ono što čovek stvori iz ljubavi, a ne iz koristoljublja. Ono što se radi iz koristoljublja nema veze sa umetnošću. Pare ionako gube vrednost, a ljudska dela traju. Da je Sveti Sava ljudima naplaćivao usluge, bio bi milijarder – ali ne bi postao svetac

Dvadeset se godina kao učitelj u OŠ „Svetozar Marković“ družim sa učenicima i to mi je omogućilo da dosta naučim o deci i od dece. Naravno, trudim se da i deca što više nauče od mene. Uspevam da budem učitelj kakvog bih voleo da imam da sam đak – to je učitelj koji je spreman da se uzdigne do nivoa deteta i da sa decom živi u istom svetu. Posao učitelja objedinjuje većinu mojih interesovanja, dopušta mi da se razmahnem. Volim da pišem, da crtam stripove i ilustracije, ali i da ta svoja interesovanja prenosim na mlade. Srećom, ono što je zanimljivo meni, zanimljivo je i učenicima. Lepo je raditi i razgovarati sa decom jer pokreću teme koje su mnogo zanimljivije i vedrije od tema kojima se bave odrasli.

* * * * *

Sećam se, bio sam učenik trećeg razreda kada mi je objavljena prva pesma. Čovek se sa talentom rađa. Talenat ne možeš naučiti, ali ga, ako ga već imaš, možeš usavršavati, brusiti. Sam talenat, dakle, nije dovoljan. Njega stalno moraš trenirati, a za to deci nudim jednostavan recept: više čitajte i bolje ćete pisati, više pišite i sve bolje ćete pisati. Moj otac je profesor književnosti. Rastao sam okružen knjigama i to je nesumnjivo uticalo na moje zanimanje za književnost i književno stvaralaštvo. Izgleda da mi je pisano da pišem. Prvo ozbiljnije bavljenje poezijom vezujem za 1985. Te godine smo sa bratom osnovali rok grupu „Radno vreme“ i ja sam počeo da pišem tekstove pesama koje smo izvodili pred publikom. Inspiraciju nalazim u svakodnevnom životu. Pesma nije ništa drugo nego umetnički oblikovan život. Ono što doživljavam, u meni se taloži i prerađuje kao u nekoj radionici. U početku imam samo nacrt, skicu za pesmu, ali kasnije, ponekad i godinama kasnije, sve preraste u pesmu. Neko o životu progovori kroz poeziju, neko kroz muziku, neko kroz sliku… Pošto među umetnostima ne postoji oštra granica (sve umetnosti su povezane), veštom pesniku je omogućeno da u svojim pesmama bude i slikar i muzičar. Umetnikovo polje interesovanja nikad nije skučeno, uvek je prostrano. Pesme su mi kratke i jasne. Često su i uvredljivo jasne. Nastojim da sa što manje reči kažem što više, da izrazim suštinu. „Vatrolov“ je moja najnovija, treća po redu, zbirka poezije. Pripremam i novu. Ne odričem se poezije – svoju najbolju pesmu još nisam napisao. Nastaviću da zbirke besplatno delim  poznanicima, jer ja ne pišem da obogatim sebe, već čitaoce. „Vatrolov“ znači loviti vatru, igrati se vatrom, baviti se nečim što je opasno i može da „opeče“. Pevam o životnim temama, ali omiljene su mi ljubav i ljudska glupost. Opasno je ukazivati da je gluposti najviše tamo gde je najmanje očekuješ. A ljubav… To je vatra koja te zgreje, ali i opeče! Što se pisanja za decu tiče, bitno je da pesma bude kratka – da deca mogu lako da je uče i pamte; zatim, da bude duhovita – jer je to blisko deci i naravno, najvažnije – da ima neku poruku. Grešim što neke stihove odmah ne pribeležim, pa mi brzo nestanu iz glave. Dve sam zbirke tako zaboravio. Najmanje dve.

PROFIL
Miomir Dejanović MiDej je rođen u Vranju 7. 4. 1967. godine. Učitelj je u OŠ „Svetozar Marković“. Crta stripove, ilustracije i primenjuje ih kao nastavna sredstva, učestvuje u uređivanju đačkih listova, svira, instruktor je aktivnog učenja, autor akreditovanog programa „Igra kao motivacija i metoda učenja“, nagrađivan za moderno pisanje poezije. Vatrolov mu je treća zbirka stihova; pre toga Slepa raskršća – rok poezija i Dohvatiću zvezdu – pesme za decu i o deci.

* * * * *

Moj dečački san je bio da nacrtam strip koji će negde biti štampan. Taj san mi se kasnije i ostvario, jer je skoro sve što sam nacrtao (bilo da se radi o stripovima ili ilustracijama) objavljeno u listovima, tako da deca i odrasli te radove mogu da čitaju i gledaju na moje, a nadam se, i njihovo zadovoljstvo. Ljubav prema stripu sam povezao sa svojim učiteljskim pozivom, pa stripove koje izrađujem koristim kao nastavna sredstva u radu sa decom. Crtam ih prema tekstovima koje sam smišljam, prema tekstovima poznatih pisaca za decu (Dušan Radović, Ljubivoje Ršumović, Branko Ćopić), ali i na osnovu narodnih priča. Kada sam, na primer, u nastavi koristio stripove koje sam nacrtao prema tekstovima o Svetom Savi, pokazalo se da je Sveti Sava kao junak stripa životniji i đacima bliži, pa su se oni i značajnije zainteresovali za njegov život i rad – bili su motivisani da čitaju priče o njemu, a neki su na osnovu tih priča izrađivali svoje stripove. Primena stripa kao nastavnog sredstva je nešto inovativno, zanimljivo i od strane učenika rado prihvaćeno. Strip u nastavi liči na zabavu, a u stvari na efektan način edukuje i u deci gradi osećaj za lepo i plemenito.

* * * * *

Prestižna nagrada Sveti Sava, doskoro dodeljivana pojedincu i ustanovi za izuzetna postignuća u obrazovno-vaspitnom radu, ovih dana nepotrebno gubi na smislu i značenju.

Neki opštinski „mudraci“, sa nepresušnim talentom da prizemlje sve što je vredno i uzvišeno, doneli su odluku da se od ove godine dodeljuje ne samo jedna, ni dve, već čak osam nagrada Sveti Sava. Iz hrpe načinjene od štancovanih diploma, svetosavska diploma biće uručena: najboljem vaspitaču, najboljem učitelju, najnastavniku, najučeniku osnovne škole, najboljem učeniku srednje škole, najstudentu, najboljoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi i najveroučitelju (u školama se pored verske nastave, koja je izborni predmet, ravnopravno izučava i građansko vaspitanje, ali dodeljivači priznanja za to nisu marili; oni u vidu imaju samo najboljeg veroučitelja – najkatihetu). Dakle, biće osam „ljutih“ kategorija, na osam će se delova deliti ono što nije za ovakvo deljenje i eto nama osam osmina nagrade Sveti Sava.

Nastave li sa svojim genijalnostima, lokalni „dobronamčinitelji“ će dogodine proširiti listu kategorija, pa će u skorije vreme svi prosvetni radnici imati diplomu koja je do pre par godina vredela jer nije bila za svačiji zid. A kome će odsad i biti potrebno priznanje koje istovremeno dobijaju njih osmoro, dvanaestoro…?! U situaciji kad svako može, ja ne želim!

Nisam protiv nagrade, ali sam glas protiv pretvaranja ove negdašnje svetinje u karikaturu – znam kolege koji prosvetarski posao ne obavljaju po nalogu srca, već su se polakomili pa svoj rad prilagođavaju kriterijumima koje je potrebno ispuniti za dobijanje svetosavske nagrade. Takvi su daleko od prosvetiteljstva i Svetosavlja, manipulatori su i šićardžije!

Ipak, kultura nalaže da svim ovogodišnjim a mnogobrojnim slavodobitnicima nagrade Sveti Sava unapred čestitam na dobitku i predložim im da svoju osminu diplome ne uramljuju. Tužno je kad je ram vredniji od uramljenog.

* * * * *

Deci poručujem da rade uporno i s ljubavlju, jer iz ljubavi nastaju uzvišena dela.

Po meni, umetnost je sve ono što čovek stvori iz ljubavi, a ne iz koristoljublja. Ono što se radi iz koristoljublja nema veze sa umetnošću. Pare ionako gube vrednost, a ljudska dela traju. Da je Sveti Sava ljudima naplaćivao usluge, bio bi milijarder – ali ne bi postao svetac.