Tri dinara za kafu u „Zombiju“

Da li će Vranje jednom dobiti priliku da ga u budućnost povedu mladi ljudi? Obrazovana, iskusna i profesionalno ostvarena deca nekog radnika, koja su sa visokim prosekom završavala državne fakultete, sama pronalazila prve poslove, plemenitost učila kroz volontiranje, nikad prestala da uče i rade na sebi

Majka sam, ima tome godina i koja nedelja preko. Život mi se sastoji od bavljenja mojom Marom, od njenog odrastanja, izrastanja zubića, prvih reči, presvlačenja, igranja i kuvanja za nju i sa njom. Ali pre materinstva, bila sam ja i neko ko se u sistemu lokalne samouprave bavio pitanjem dece i omladine,  pokušavajući da uz pomoć raspoloživih (često „štapa i kanapa“) resursa, stvori povoljnije uslove za život i sazrevanje tih naših mladih, solidnu bazu sa koje će krenuti u veliki svet, da ga osvoje, o njemu svašta nauče, pa se onda vrate da svom gradu udahnu novi život, donesu sveže ideje i povedu ga pravo napred, u lepšu budućnost. Idući hronološki unazad, bila sam još i volonterka u udruženjima osoba sa invaliditetom, pre toga studentkinja, srednjoškolka, društveno biće i buntovnica… Sve to u vezanosti za grad koji je rastao zajedno sa mnom, ali se u tom odrastanju nije mnogo menjao.

***

Smatram da sam Vranjanka jer sam rođena u Vranju i tako se osećam. Ne mari što sam po poreklu delom „šopka“ (mamini su sa Pčinje), a delom  Bojničanka. Ne razumem one koji se stide svojih seoskih korena, jer sam ja na svoje veoma ponosna. Ipak, vezanija sam za ove „planince“, zato što sam sa dedom i nanom sa majčine strane odrasla, budući da su nam bili u komšiluku. Mislim da sam od njih nasledila upornost i istrajnost – jedino su takvi mogli da odu sa surovog pčinjskog kamena i izgrade sebi u gradu život dostojan čoveka. Počinjem od dede i nane zato što su mi oni prva asocijacija na srećno detinjstvo: mnogo ljubavi i pažnje,  uz postavljanje jasnih granica šta se sme, a šta ne (nekako su uvek ove granice više važile za žensku decu, ali sam im na tome danas zahvalna). Tokom leta, deda i ja smo, ruku za ruku, svakog vikenda išli na sladoled u „Opatiju“. Oni su me naučili i da budem samostalna. Imala sam pet godina kada sam sa njima prvi put otišla sama na more, a deda me je svake večeri, valjda iz straha da se ne rasplačem za roditeljima, uspavljivao pesmom „Kad te vidim na sokaku“. Pevali bismo nas dvoje zajedno, sve dok ne bih zaspala.

***

Druga asocijacija na detinjstvo je moja ulica, Gračanička. Ne mogu da verujem da današnja deca radije sede za kompjuterom nego da trče za loptom, igraju žmurke i „Ledenog čiče“, kradu trešnje i kajsije, organizuju izlete na Pržar i Kazanđol, osmišljavaju predstave i maskenbale, preskaču krljavešticu…  I, najzad, osnovna škola. U porodici sam dobila ljubav, a u „Dositejevoj“ školi temelje obrazovanja, radnu naviku i želju da stalno nešto čitam i saznajem. A za to je najviše zaslužna moja učiteljica Vukosava. I dan danas se sećam nekih njenih rečenica, njenih cipela, frizure…Jedino ne mogu da joj zaboravim (ali sam oprostila), to što je mene, koja sam rođena kao levoruka, silom naučila da pišem desnom rukom.

PROFIL
Rođena 1978. godine u Vranju, gde sam završila osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa prosekom 8,76 i na temu „Društveni položaj žena sa invaliditetom u Vranju i mehanizmi za ostvarivanje njihovih prava“. Od 2005. godine volonterka u Centru za samostalnost osoba sa invaliditetom i Udruženju obolelih od multiple skleroze Pčinjskog okruga. Od 2007. godine lokalna koordinatorka organizacije „Save the children“, na projektu „.Zajednički rad na zaštiti dece“. Koordinatorka Kancelarije za mlade od njenog osnivanja 2010. godine. Udata za Sinišu i Marina majka.

***

Srednja škola mi se desila devedesetih. Sećam se inflacije koja je uticala na svaki segment života: od stila odevanja („reabok“ patike, umesto željenog „reebok“- a), preko izlazaka (hiljadu krugova po centru, u jurcanju za simpatijom i uz povremene pauze za cigaretu u Gradskom parku), do toga da je jedina ekskurzija na koju sam otišla bila u četvrtoj godini. Tih vremena se ne sećam sa tugom ili nekom nelagodom. Nismo imali Bog zna šta, ali smo bili zadovoljni ako imamo tri dinara za kafu u „Zombiju“. U zemlji su besneli nekakvi ratovi, ali su bili daleko od nas. Trebalo je preživeti matematiku, hemiju, psihologiju… ratovima su se bavili roditelji. Ono sa čime se takođe trebalo izboriti, bila je smrt prijatelja u trećem razredu srednje. Tragedija zbog koje smo preko noći odrasli.  Srednju školu pamtim i po studentskom protestu 1996/97. U Vranju, malobrojni studenti se nisu usudili da ustanu protiv režima u dalekom Beogradu, ali su se srednjoškolci osmelili i tako je počelo višenedeljno opiranje pritiscima da se vratimo u školu. Desio se učenički protest kao „prva eksplozija slobode u Vranju posle Drugog svetskog rata“, što reče jedan moj prijatelj. Bila sam u Glavnom odboru protesta i sećam se da nam je baza bila u tadašnjoj redakciji „Vranjskih“ u Brankovoj ulici. Sada je tamo „Kafe Kafe“. Divni dani i ogromna energija koja nas je nosila. Na stranu to što sam skoro zaradila upalu pluća i što je moj otac za malo pa ostao bez posla jer mu je ćerka „štrajkač“, ponosna sam što sam bila mlada, ali dovoljno svesna i svoja da ustanem protiv nepravde. Tokom protesta sam otkrila i taj žar aktivizma u sebi, kao i potrebu da posmatram društvo i njegove procese, da ga analiziram i tumačim.

***

Filozofski fakultet u Beogradu, katedra za sociologiju, naučili su me da kritički posmatram pojave koje me okružuju. I da za svaku posledicu tražim uzrok. I argument za svako objašnjenje koje mi se ponudi kao datost. Najzad, naučila sam i da je „sociologija ono čime se bave sociolozi“. Kažu da, ko jednom proba savsku vodu neće ni jednu drugu, ali ja Beograd nikad nisam zavolela toliko da bih poželela da ostanem u njemu. Bilo je divnih dana i stekla sam tokom studija prijatelje za ceo život, samo nikako nisam mogla da prihvatim tu otuđenost čoveka od čoveka, jurnjavu od busa do tramvaja, podstanarski život i ogromne socijalne razlike na svakom koraku.  

***

Vratila sam se ja u moje Vranje, željna da menjam stvari na bolje. Tada sam otkrila nevladin sektor i čarobni svet društvenog aktivizma, kao i volontiranje. Nakon višemesečne obuke koju je organizovala jedna velika NVO iz Niša, zajedno sa par drugara sa obuke, osnovali smo udruženje za podršku osobama sa invaliditetom, budući da su neki od njih živeli sa tim problemom. Došle su nove obuke i treninzi, na kojima sam otkrila da mi pisanje predloga projekata ide od ruke. Sećam se prvog dobijenog projekta i moje radosti! U tom udruženju sam uglavnom volontirala, družila se sa ljudima koji su uprkos invaliditetu imali sadržajne živote, puno smo putovali, organizovali zabave, sjajno se zabavljali i naporno radili. Ne mogu, a da se ne čudim nekim mladim ljudima koji se gnušaju ili stide da rade volonterski. Verujem da se čovek rađa sa željom da pomaže drugima, dok porodica i ostali socijalizatori samo utiču da se ta sklonost ispolji ili ne… Mislim da je taj period mog života ključno uticao da se u profesionalnom radu senzibilišem za probleme marginalizovanih grupa.

***

Prvi pravi posao dobila sam na konkursu, zahvaljujući oglasu koji sam slučajno videla u novinama. Tada sam se prvi put i susrela sa činjenicom da političari, sa svojim ličnim interesima, ponajviše kroje sudbinu ovog grada. I da sve obrazovanje, iskustvo i vaspitanje koje imate, ne znače ništa ako uvaženi donosilac odluka reši da umesto vas zaposli nekog svog, zaslužnog.  Srećom, konačnu odluku su donosili u sedištu organizacije, u Beogradu, pa sam nakon dve nedelje počela da radim, uprkos pritiscima. Tri godine sam pokušavala da menjam stvari u gradu koji ne voli promene i mnogo toga uspela da pokrenem u željenom pravcu. Što je još važnije, nisam prestajala da učim čak i iz neispunjenih obećanja, neostvarenih planova i neodgovornog ponašanja ljudi koje sam sretala. Žao mi je što ta priča nije nastavila da živi, jer Vranje ima sjajne stručnjake u oblasti zaštite dece, ali je, opet voljom političara, izgubilo sjajnu priliku da se nametne kao pionir u toj oblasti.

***

Kancelarija za mlade se desila neočekivano: prijateljica i saradnica je, gle čuda, političarima koji su planirali otvaranje novog servisa za mlade, spomenula mene kao osobu koja bi mogla da postavi tu novu uslugu na zdrave noge i tako sam se našla u situaciji da i sama, sa svojih trideset godina, postanem član stranke. Ne zato što me je neko primoravao na to, već zato što sam shvatila da ću svoj posao raditi mnogo bolje ako iza mene stoji neko ko ima realnu političku moć i uticaj. Iskreno, niko se nije preterano mešao u taj moj posao, jer su mladi, kao kategorija, većini političara bitni samo u dva slučaja: kada se bliži vreme glasanja ili ako su njihova rođena deca.

***

A i lepo je bilo pohvaliti se ministrima da imamo jednu od najboljih kancelarija za mlade u zemlji, fotografisati se sa ambasadorima i predstavnicima stranih donatora, aplaudirati na otvaranju Volonterskog servisa ili Savetovališta za mlade…Sad, kako se moje porodiljsko odsustvo bliži kraju, suočena sam sa novom prekretnicom: hoću li se vraćati na posao koji sam radila pre rođenja deteta? Ili će moje odsustvovanje iz kancelarije koju sam, deo po deo, nekoliko godina gradila zajedno sa mladim ljudima, iskoristiti kao izgovor da ponovo zaposle nekog zaslužnog? Da li će  podrška Grada parovima u procesu vantelesne oplodnje otići korak dalje od skoro pa deklarativnih  dvesta hiljada dinara i na mom primeru pokazati javnosti da je ta podrška i suštinska? Da li će Vranje jednom dobiti priliku da ga u budućnost povedu mladi ljudi koje sam spomenula u uvodu? Obrazovana, iskusna i profesionalno ostvarena deca nekog radnika, koja su sa visokim prosekom završavala državne fakultete, sama pronalazila prve poslove, plemenitost učila kroz volontiranje, nikad prestala da uče i rade na sebi?