Strah od nove prevare

, ,

Sindikalci i radnici tvrde da će konkurs za prodaju biti objaljen do kraja godine, a da se kao kupac ponovo spominje Djorđe Nicović, što kod ovih ljudi budi ružne uspomene

– Oni će „Mačkaticu“ prodati sad, pred Novu godinu, da bi u ovoj gužvi opet izradili nas radnike i akcionare. Učiniće to na brzaka, drsko i bezobrazno. Znate, u ovoj euforiji, u ovom novogodišnjem vašaru, to će da im prođe. Jer, „Mačkatica“ je firma, to je brend. Ona vredi i kada u njoj više nema šta da se proda. A čujemo da je da tu u šemi ponovo gospodin Nicović.

Ovom rečenicom nas je dočekao Branislav Cenić (1947) iz Surdulice doskorašnji predsednik Odbora akcionara i nekadašnji član upravnog odbora firme.

DON KIHOT

On je dežurni uzbunjivač, surdulićki Don Kihot, čovek kome je iznad svega stalo da ponovo vidi dim iz ove livnice, nekad najveće na Balkanu.

Slične informacije o sudbini fabrike imaju u lokalnoj samoupravi. Zoran Mitić, zamenik predsednika opštine kaže da je „Mačkatica“ u stečaju i da se oko Nove godine može očekivati konkurs za prodaju.

– Prema našim informacijama, konkurs za prodaju je spreman. Sada, negde oko Nove godine, biće objavljen. A kakva je njena dalja sudbina teško je reći. Znam takođe da je neposredno posle privatizacije bilo dosta problema na liniji Nicović – lokalna samouprava. Nemam u ovom trenutku tačne podatke, ali znam da je Mačkatica samo lokalnom Vodovodu ostala dužna preko 10 miliona dinara, što je mnogo za jedno lokalno javno preduzeće – kaže Zoran Mitić.

Priča o surduličkoj “Mačkatici” je klasična srpska tranziciona priča. Nekada vodeća livnica na prostorima bivše Jugoslavije (vidi okvir), je u vreme uspešnog srpskog privrednika Momčila Gaždića, zapošljavala 1.100 radnika. Činom privatizacije 2002. godine  sve je krenulo stranputicom. Šest godina kasnije usledio je stečaj, a potom i bankrot. Doskorašnji vlasnik Djorđe Nicović kaže da je sa “Mačkaticom” izgubio 10 miliona evra. Već nekoliko godina na potezu je Privredni sud u Leskovcu, koji treba da proda ovo preduzeće. Nicović je i ranije izjavljivao da je voljan da ga ponovo kupi ukoliko sud ponudi razumnu cenu. Rekao je takođe da je spreman i da organizuje proizvodnju na strogo ekonomskim i tržišnim principima.

– Kakav je trenutni status? Pa to znaju samo ovi gore. Znamo samo da je sud proglasio bankrot „Mačkatice“. Izvesno je da ona ide u bankrot, a mi radnici i akcionari, po svemu sudeći, ostajemo bez ičega. Neki su u muđuvremenu završili posao, tako da je iz fabrike izneto sve što je moglo da se iznese. Evo, sada smo otkrili da je izvezeno 320 šlepera opreme i imovine. Nestala je i naša firma na Kipru. Fabrika strujomera je preseljena u Bor. O tome smo zatražili izveštaj policije, ali ga još nismo dobili – nastavlja priču Cenić, koji je, kako sam kaže, rešio da stvari istera na čistinu.

HLADNE GLAVE
Ističu da tom interesu moraju biti podređeni svi drugi. Sami radnici kaću das u zarad ove ideje spremni da zakopaju ratne sekire.
Naravno da niko od njih nije sedeo kod kuće u čekao da mu neko iz države donese rešenje. Kažu da su se prvo obratili Bobanu Petroviću, lokalnom šefu naprednjaka u Surdulici. Kažu da ih je lepo primio i da je razgovor bio korektan.
U tom razgovoru im je rečeno da kompletiraju dokumentaciju i da se, uz propratno pismo obrate predsedniku države Tomislavu Nikoliću i predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću. Oni su to uradili, ali kažu da imaju podatke da ta pisma nisu stigla na odredište.
Šta god bilo i kako god bilo ovi radnici su svesni da se u ovoj situaciji mora raditi krajnje mudro, pametno i hladne glave. Oni insistiraju i kažu da će biti uporni da se preispita ceo postupak stečaja i bankrotstva. Traže da se u posao obavezno uključe stečajni upravnik koji je u međuvremenu promenjen, stečajni sudija, Privrednog suda iz Leskovca, Apelacionog suda iz Beograda i drugi važni subjekti.

On i nekoliko njegovih drugara iz Surdulice, bukvalno dežuraju nad sudbinom fabrike. Dragan Tasić (1955), nekada menadžer prodaje, Nikola Arizanović, (1947) kaluper, Ivan Ćećez, (1957), radnik na brusnim pločama, Bora Stanković (1943), šef proizvodnje i Nikola Crnomarković (1959), šef transporta i kooperacije, uz Cenića, od svega bi na svetu najviše voleli da “Mačkatica” krene sa proizvodnjom, pa makar oni tamo i ne radili.

Govoreći o perspektivama livnice, oni se prisećaju  2003. godine, odmah pošto je firma prodata. Kažu da je bruto realizacija je bila 42 miliona dinara, troškovi 20, platni fond šest, a razlika 17 miliona dinara. Gde je razlika otišla, to je ostala tajna.

Radnici ističu da je uništavanje firme počelo „planski“ posle privatizacije, neplaćanjem obaveza prema dobavljačima i smanjenjem, a potom i neizmirivanjem obaveza prema radnicima.

– Posle privatizacije radnicima nisu uplaćeni radni staž i doprinosi od 1. januara 2007. do 31. avgusta 2008. godine, a poslednju platu primili smo za februar 2010. godine – priča Ivan Ćećez i dodaje da svi oni moraju biti nečija briga.

Na njegovu priču nadovezuje se Nikola Arizanović konstataciom da ni danas, posle toliko vremena, ne može da shvati kako se dogodilo to što se dogodilo i kako to da su u kritičnim trenucima zakazali neki koji nisu smeli da ćute.

– Svi su nam tada okrenuli leđa. Čak ni lokalna samouprava nije pokazala makar malo više dobre volje ne da pomogne, koliko da spase firmu koja je bila stub privrednog razvoja Surdulice. Svi su u našem slučaju bili kratkovidi, – konstatuje Arizanović.

Radnici „Mačkatice „ kažu da su im u jednom trenutku svi okrenuli leđa, čak i mediji od kojih su očekivali podršku. sumnjaju da se negde, iz nekog nevidljivog centra, vuku potezi koji imaju za cilj uništenje „Maćkatice“, a da ni samo nisu svesni zašto se i kako to događa. Kažu da su se i sudovi čudno ponašali, a to potkrepljuju podatkom.

– Najveći je paradoks predstavljaju četiri krivične prijave  u vezi sa pljačkom naše imovine, između ostalog protiv bivšeg direktora Dragana Lakićvića i još nekih. Kažu da ih je, na sva njihova upozorenja, posebno razočaralo pismo javnog tužioca u Hanu u kome je stajalo da je „u vezi vašeg pisma izveštaj sledeći: …obaveštavamo vas da je u predmetu broj taj i taj, doneto rešenje o obustavi istrage“.

Zato su svi oni ubeđeni da bi sa malo više volje države i nekih odgovornih, sa malo para i malim šminkanjem, fabrika mogla da krene, maker i sa dvesta-trista radnika. Stalo im je da se podsete na vreme kada su, u jutarnjim satima, putem od Surdulice do Beloh Polja i “Mačkatice” išle stotine radnika. Zanimljivo je kako oni zamišljaju novi početak, bez obzira što je ova priča izgleda ispričana.

– Naš jedini cilj je da fabrika počne da radi, da nekoliko stotina radnika dobije posao. Evo šta je rešenje: mi, akcionari i oštećeni radnici „Mačkatice“ upućujemo poziv Vladi, Agenciji za privatizaciju, nadležnom ministarstvu i naravno gospodinu Nicoviću, da sednemo i u jednom konstruktivnom razgovoru nađemo rešenje za „Mačkaticu“, jer je takva fabrika i danas tako potrebna srpskom tržištu – kažu ovi radnici i podsećaju da je to interes i lokalne samouprave i naravno države.

NAJVEĆI NA BALKANU
Livnica „Mačkatica“ iz Surdulice osnovana je 1953. godine. Firma je od tada brzo osvajala tržište i svake godine uvećavala proizvodnju i povećavala broj radnika. Od 1984. do 1986. godine, kada je na njenom čelu bio Momčilo Gadžić (došao u Surdulicu i vranjske Alfe), u livnici je bilo 1.100 zaposlenih, koji su radili u tri smene. Mesečna proizvodnja čelika kretala se od 1.100 do 1.300 tona. Firma je proizvodila oko 200 tona čelične sačme, od 200-300.000 komada brusnih ploča, velike količine građevinskih mreža, gas generatora, brojila za mono i trofaznu struju. Tih godine, prosečno 20 odsto prioizvodnje išlo je u izvoz, uglavnom na tržište Irtalije i tadašnjeg Sovjetskog saveza.
Do 2002. godine i privatizacije, livnica „Mačkatica“ bila je najveća livnica čelika na Balkanu sa dnevnim kapacitetom od 50 tona i jedna od najboljih firmi crne metalurgije u onoj Jugoslaviji. Kada su, raspadom Jugoslavije, počeli  poremećaji u svim privrednim granama, ista sudbina je zadesila i ovaj surdulički visokoprofitabilni kolektiv.
Iz godine u godinu bilo je sve više problema, tako da je „Mačkatica“ privatizaciju dočekala sa nešto više od 600 radnika. Pre 12,5 godina preduzeće je kupio poznati srpski biznismen Djorđe Nicović, vlasnik kompanije „Irva investicije“.
U „Mačkaticu“ je zatim 2008. godine uveden stečaj, a potom je usledio i bankrot, pošto sud nije prihvatio program reorganizacije. Očekuje se da Privredni sud u Leskovcu, u čijim je rukama sudbima preduzeća, uskoro donese odluku o njegovoj prodaji.