PRUGA

U Beogradu se održava Samit Kine i 16 zemalja centralne i istočne Evrope i sve ovih dana nekako podseća na vreme druga Tita. Na televizijama se ništa drugo ne može videti osim izveštaja sa događaja, izjava i specijalnih emisija. Fale samo razdragani pioniri sa zastavicama. U centru pažnje su, naravno, Li Kećijang, kineski premijer i njegov domaćin Aleksandar Vučić. Ugovaraju se poslovi, izvoz i uvoz, megalomanski projekti, investicije, kamioni, avioni, milioni, čuda i pokore. Mediji javljaju da je potpisan i ugovor o brzoj pruzi Beograd-Budimpešta, na koju bi trebalo da se nadoveže i krak iz Soluna. A on prolazi kroz naš kraj. Svakome ko sada putuje srpskom železnicom, ili je makar video voz čekajući kolima na prelazu, ovo zvuči kao naučna fantastika. Vagoni izgledaju kao konzerve koje se vuku prugama. Odavde pa do Beograda putuje se, ako imate sreće i ne bude kašnjenja, osam sati a već je postala fraza činjenica da su vozovi brže išli pre sto godina nego danas. Čak i kad bude gotova trasa Beograd-Budimpešta, šta ćemo mi imati od toga jer je pruga kroz naš kraj planirana u nekom sledećem roku. Ako ga bude. Pa zamislite samo naše železničke stanice, sa sve onim nužnicima, kako kroz njih piče vozovi 200 na sat. Za to vreme gradonačelnik, čini se opravdano, kaže da nam pomoći nema dok neko za nas ne zakuka gore u prestonici. Nešto nisam video nekog privrednika i političara sa juga Srbije na Samitu. Možda je neki i zalutao, ali ga kamere naših TV postaja nisu uhvatile. Zvuči nerealno, ali zamislite kad bi jug Srbije imao nekog baju gore u Beogradu, moćnog i uticajnog, pa da savate one kineske investitore i ispostavi im spisak želja. Nekoga ko bi došapnuo Aleku da sagleda i nas, uboge južnjake. Pa da onda premijer, umesto za Budimpeštu, isforsira prugu za Skoplje i Solun. Nekako se čini da je ova deonica isplativija, ako ni zbog čega drugog a ono zbog solunske luke. I ne samo to. Ne bi loše bilo ni kada bi neko uspeo da one silne Nemce i druge strance ubedi da svoju krvavo zarađenu kintu investiraju kod nas umesto u tamo neke Banovce i Šimanovce. Doduše, daleko smo od Beograda, a nemamo ni prugu. A ne ide to tako lako. Priča jedan iskusan politički i ekonomski vuk sa ovih prostora zašto ovde nema investicija, pa uzima za primer Bujanovac. Niko iz Beograda, kaže, neće ni da arči cipele zarad nekoliko hiljada srpskih glasova. A svi dobro znamo kako sve funkcioniše: političar spopadne stranca da otvori fabriku u nekom gradu, obezbedi mu državne subvencije a onda na izborima ubire plodove svog teškog rada. Evo, pitajte Dinkića.