Konkurs za Tatka

, , ,

Mladi i sposobni, uticajni i moćni ili mi sami treba da, poput Atinjana, preuzmemo stvari u svoje ruke i odreknemo se mitologije

Stara dilema, da li Vranju treba neprikosnoveni vođa, ili po ovdašnjem Tatko, koji će da rešava i razrešava sve ovdašnje probleme, nenadano je aktuelizovana na poslednjoj sednici Skupštine grada. Gradonačelnik Zoran Antić jasno je rekao da Vranju treba ne samo Tatko, nego čitava lobi grupa, kako bi se grad bolje pozicionirao u sveopštoj razgrabuški koja vlada na srpskoj političkoj sceni. Kao pragmatičan političar, Antić je rekao da je jasno kako se danas, kao i uvek, u Srbiji do para dolazi i Vranje jednostavno mora da se popne u taj voz. Kroz njegov nastup provejavao je žal za prošlim vremenima, kada je vranjski Tatko bio Dragan Tomić, još uvek predsednik kompanije „Simpo“. Neprikosnoveni lider, čovek koji je odlučivao o svemu, od toga ko će gde da radi za koje pare, pa dotle da li je neka mlada dovoljno dobra za nekog direktorčića nižeg ranga. No, Tomić odavno više nije Tatko, a bitka za pozicije neprikosnovenog lidera kao i da se ne vodi. Svi bi, nekako, da neko drugi umesto njih preuzme svu odgovornost, ali tog nekog trenutno nema ni na vidiku. Moć se sada okrenula u suprotnom smeru – umesto da rešava probleme Vranja u Beogradu, recimo državni sekretar Dragan Stevanović (SNS) rešava probleme Beograda po Vranju. No, ovo je svakako ozbiljna tema koja zahteva studiozniju analizu. Ko smo to mi, kada nam stalno treba autoritet, jedan i neprikosnoven?

SEKRETARI
Dva čoveka odavde, a najbolje pozicionirani u centralnoj vlasti su državni sekretari Negovan Stanković i Dragan Stevanović. Prvi je šef Okružnog odbora SPS-a i član GO stranke, dok je drugi potpredsednik IO SNS-a u Beogradu. I dok  Stevanović ne odgovara na pozive, Stanković je nešto otvoreniji prema javnosti. On kaže da se ranije moglo govoriti o lobiju, kada je odavde bilo više ministara.
– Činjenica je danas da ja ne mogu da radim samo za Vranjance. Ovakva ideja ima smisla, ali lokalna samouprava mora da prati sva dešavanja u Vladi, sve šanse i konkurse. Treba se javljati, apliciratu, ne propuštati šanse. Lično, koristim svaku priliku da pomognem. Neki drugi imaju lobi, uvek ima nekog od svojih da se čuje o njihovim problemima i potrebama. A što više ušiju čuje, to bolje – kaže Stanković.

JA SAM TAJ

Priča se, naravno, povela oko pragmatičnih problema, ko je koliko para sposoban da donese Vranju. U vrlo emotivnom istupu za govornicom skupštine, gradonačelnik Antić kao da je otvorio dušu.

– Vranju trenutno u odnosima sa republikom fali postojanje organizovane političke elite, ili finansijske elite koja je pomagala 90-ih godina prošloga veka. Vranje je dobijalo šećer i zejtin kada su drugi o tome samo sanjali, tada smo gradili „Prvonek“ i „Meteris“. Nama je potreban Tatko koji će prstom da pokaže da to ide baš tamo i tamo, dakle baš Tatko. Dok ne dobijemo taj nivo zastupništva u državi, teraćemo ovako, mada su mnoge zajednice u mnogo gorem položaju od nas – rekao je Antić.

On je naglasio da „ne može da se požali na odnos državnog vrha prema Vranju, ali država mora da da više ovom gradu“.

– Ali, kad proradi lokalpatriotizam, kad želimo da podignemo lokalnu zajednicu, obavezno se sukobimo sa centralnim vlastima. Sadašnji nivo decentralizacije je katastrofalan – daju vam prava i obaveze, a ne daju pare. Onda možete da plačete samo – emotivan je Antić.

Na ovakvo izlaganje odmah je reagovao Igor Andonov, šef poslaničke grupe SDS-a u Skupštni grada. On je rekao da Vranju nije potreban nikakav Tatko, nego nešto sasvim drugo, mnogo modernije i uspešnije.

– Ovom gradu nije potreban Tatko. Taj Tatko, jedan, uništio je ono što je bilo srce ovog grada. Ovom gradu su potrebni stručni, pametni i energični ljudi, koji će donositi novac, jer para ima. Ako je mogao Vulin da podeli dva miliona evra nekome tamo, onda para ima. Ne treba nam Tatko, nego mladi i sposobni ljudi koji će obezbeđivati novac iz raznih fondova za ovaj grad – rekao je Andonov.

Naravno, diskusija se odmah rasplamsala, pa je reagovao i Antić, ocenivši da „Tatko nije ime i prezime“. Nemoj neko da dira Tomića dok je on tu! 

– Ja govorim o lobiranju. Možete biti lepi i pametni, sa prosekom 10,50 na fakultetu, ukoliko ne možete proći u lobi krugovima, jer vladaju neki i  bankarski, i gej lobiji, i multnacionalni lobiji… Nema ništa ako nemate nekoga tamo gde se donose odluke. Kad kažem Tatko mislim na suštinsku političku elitu koja može da pokrene stvari. Ili, kruška ide onom ko je bliže kruški – kaže Antić.

No, Andonov je ostao kod mladih i obrazovnaih, a kontra ideji Tatka.

– Imate naš primer do 2012. godine, i koliko je novca došlo. Lobiraju svi koji imaju svoje ljude u Vladi, i tako smo izlobirali i Gimnaziju, i Banju, i za Vojsku i za Prvonek. I dosta više sa Tomićem. Kada je on prestao da bude Tatko, za „Prvonek“ je obezbeđeno 15 miiona evra. Trebaju nam pametni i dosadni, dosadni ljudi koji će obezbediti pare tamo gde ih ima – kratko je replicirao Andonov.

Komešanje, gotovo smeh u skupštini izazvao je Dejan Stanojević Denzi iz SNS-a. 

– Pošto spominju Tatka za „Prvonek“, ja sam im Tatko za „Prvonek“! I to zato jer sam obezbedio 600 miliona da se brana završi – ocenio je Stanojević.

I sad, posle ovih zanimljivosti, šta ostaje? Možda nije pitanje zašto Vranje nema zaštitnika tamo gde treba da ga ima, nego je možda pitanje ko bi to mogao biti? Možda državni sekretari Negovan Stanković (SPS) i Dragan Stevanović (SNS)? Možda je to Novica Tončev? Ili neko iz sve tanje privredne elite? Zašto majka nije rodila junaka na koga bi Vranje, u ovim teškim časovima, moglo da se osloni?

Srboljub Dimitrijević, profesor filozofije iz Vranja, kaže da je lobiranje obeležje svesti, i da se bez toga malo problema rešava danas u savremenom svetu. Ali, i tu je Vranje dalo svoj originalni doprinos.

– Mi još uvek živimo u mitskom sistemu saznanja, u mitologijama, kao pripadnici klana, gde je sve uspostavljeno na osnovu nekoga ko određuje stvari. Ali, tu je i subjektivan život. Demokratija je nastala kada su Atinjani rešili da uzmu stvar u svoje ruke, da rasčiste sa bogoviima i religijama koji su ih razočarali. Demokratija  je upravo to – uzeti stvar u svoje ruke – kaže Dimitrijević.

SINDROM OBILIĆA

On je mišljenja da nama sada ne treba ni Tatko niti nekakav lobi, nego da je neophodno da se Vranje osvrne i vidi gde je, šta je, odakle dolazi i kuda ide.

– Odavde treba naći ljude koji će napraviti presek stanja, da vidimo šta hoćemo i šta možemo, da li može da se krene od nečeg zdravog. Kada to ustanovimo, tražićemo i lobiranje. Ko ne poznaje sebe, ne može ni da se brine o sebi – objašnjava Dimitrijević, ocenjujući da je Tatko stvar kratkog daha.

On opominje da se sistemi koji počivaju na autoritetu brzo raspadaju, jer dolazi do  njihove dezintegracije čim nema vezivnog tkiva nadčoveka u zajednici. Kao primer takve dezintegracije on navodi doskorašnjeg Tatka za Vranje, Dragana Tomića.

– Sasvim je jasno da on nikada nije voleo Vranje, da je imao kompleks Vranja i da je učinio sve da ga surniše. Šta je danas ostalo od Simpa? Jasno se sada vidi da ni Tomić ni Simpo nisu mnogo učinili za ovaj grad, nego da su uvek vukli prema Beogradu, i zato nema zašto da se žali za njim – jasan je Dimitrijević.

Traženje Tatka Dimitrijević naziva nezrelošću, jer „uvek neko treba da te vodi, kao da ne znaš da se brineš o sebi“. On opominje da se Srbi, a sa njima i Vranjanci, ponašaju na predvidljive načine – neka zajednica, u ovom slučaju grad, ili se pokrade (sindrom hajdučije), ili se za nju gine (sindrom Obilića) ili se pak beži odavde (sindrom seoba). 

– Sada je vreme da odrastemo, da se okrenemo sebi. I gradonačelnik mora da porasne, to je jedini način na koji se može sačuvati ovaj grad. Da počnemo sami da se brinemo o sebi – kaže Dimitrijević.

Opet, gradonačelnik Antić na ovo ima samo da kaže da njemu lično nikakav lobi nije potreban, ali da je neophodan gradu.

– Ja sam dovoljno odrastao, pa i prerastao, da vidivim i što drugi ne vide. Ali, ne mogu sam. Kada bi i druge stranke imale pozicije koje ima SPS u svojoj centrali, kada bi i drugi stranački lideri imali uticaj u svojoj stranci kakav imam ja, onda bi sve bilo lakše. Ovako, imamo samo političke komesare, a potreban nam je neko ko se ne klanja, nego odlučuje u centrima moći. Ima još takvih ljudi, takav bi mogao da bude, recimo, Miroljub Aleksić, kad zaškripi da može da pomogne – kaže Antić.

I sad, na kraju, šta je – treba li nam Tatko ili ne? Ili, kad ga već nema, treba li da ga stvaramo? Za sada, nekakva ozbiljna politička karijera u Beogradu od ovdašnjih ljudi uopšte nije na vidiku. Da li to znači da nam se piše samo još gore od ovoga što imamo čast da živimo? Ko će ga znati – kad god Srbi pomisle da je kraj, pojavljuje se nekakva iznenadna sila i rešava stvar. Evo, kao Vučić u Srbiji. Pa, ima li neko šanse da, ako ne može baš da bude Vučić, postane vučić? Ili su svima, još na rođenju, zatupljeni zubi da mogu da jedu samo već prežvakanu hranu? Ili će i ova dilema biti rešena onako kako neki Tatko, tamo negde, sam odluči?