Bog me je spasao smrti

,

Poznati vranjski fudbaler priča kako je lepo, ali i izuzetno teško biti koordinator mlađih selekcija u FK Dinamo, fudbalu kao najlepšoj simfoniji sveta, igračkim danima u Vrbasu, porodici kao utočištu

Bilo je teško pronaći nekadašnjeg sjajnog vezistu Dinama i Vrbasa Jovu Ristića. Ako nije na Gradskom stadionu, onda je u balon sali, ako nije na ta dva mesta, onda je u Sportskoj hali sa omladincima, ako nije ni tu, onda je najverovatnije kod predsednika kluba Borivoja Antića sa kojim pravi strategiju o početku priprema mlađih selekcija kluba za nastavak šampionata. Konačno, ako ga nema kod prvog čoveka Dinama, onda je sigurno na biciklu i to na putu od ulice Četvrtog jula do Kosovske. Napokon, uspevamo da ga «uhvatimo», a on kao iz puške:

– Posla je mnogo, lepo je, ali je i vrlo teško biti domaćin u kući sa dvesta članova. Svakome nešto fali, a ja moram da te probleme rešim. Ekonom Dragan Marinković mi traži prašak, deca potvrdu da opravdaju izostanak iz škole, bar petorici roditelja moram dnevno da kažem kako njihov sin napreduje u fudbalu, a onda moram da trčim da obezbedim veštačko đubrivo za prehranu trave na Gradskom stadionu. Kad mislim da sam sve to završio, usledi telefonski poziv i raport Borivoju Antiću. Kad mislim da je konačno sve gotovo, zove me direktor lige Sreten Vasić i obaveštava da će se odloženi mečevi igrati na proleće. Onda ja kažem u sebi, e, dobro je, završio sam ovaj dan, kad ono, zazvoni telefon i moje princeze Jovana i Isidora traže čokoladice i banane. Tako ja biciklom od stadiona do balona, pa dalje do opštine, prodavnice i napokon, kući gde mi je, to moram priznati, najlepše – govori u jednom dahu znameniti vranjanski fudbaler Jova Ristić.

Zasigurno u skorije vreme nije bilo čoveka u Fudbalskom klubu Dinamo koji bi sa velikom strašću i odgovornošću prilazio poslu koji obavlja.

– Još kao fudbaler vezao sam se za ideju i misao nekadašnjeg legendarnog trenera Liverpula Bilija Šenka koji je rekao: «Žao mi je što neki ljudi misle da je fudbal pitanje života ili smrti, uveravam vas da je on mnogo važniji i od toga, a to dokazuju veliki derbiji od Beograda pa do Argentine». Ta misao mi se kao mladom čoveku urezala u glavu i ja sam sve vreme moje igračke karijere prilazio fudbalu sa velikom strašću, bez obzira ko mi je bio trener, Salko Eganović, Djurađ Kresoja ili Ivan Jovanović. Jednostavno, ja ne mogu drugačije, jer fudbal smatram najlepšom simfonijom sveta. Od svih aktivnosti kojima se čovek prepušta tokom života, jedino fudbal uspeva da zaustavi vreme, i to iz razloga što deluje na sva ljudska čula. Onda nikako ne čudi što je fudbal popularan na celoj planeti i ne čudi što kad igra reprezentacija Nemačke sednice Bundestaga počinju tako što se odgleda meč. Kod nas je to drugačije, u moje vreme u Dinamo su dolazila deca koja su bila najbolja u svojim školama. Treneri to čuju, pokupe nas i mi počnemo da treniramo u Dinamu. Danas roditelji dovode decu sa idejom da oni treniraju, pa ako imaju smisla i dara uspeće, ako ne – nikom ništa! Uvek govorim deci da neophodnu strast moraju imati, jer fudbal je satkan upravo od tih velikih emocija čiji je glavni udar u postizanju gola. Dobijam utisak radeći sa decom da su im noge i ruke okovane strahom, da im u glavi ključa želja za pobedom, zapravo da im je celo telo u fazi permanentne neizvesnosti i nikada ne znate kakva će u određenom trenutku biti njihova reakcija. Treneri svih naših selekcija pokušavaju da tu decu priviknu na fudbalski način razmišljanja u kome jedanaest fudbalera čine sve da nadmudre protivnika i u konačnom smislu da pobede.

Poput mnogih talenata, i Ristić se obreo u velikom klubu. Lepa karijera u drugoligašu Vrbasu trajala je od 1998. do 2004. godine.

PROFIL
Ime i prezime: Jova Ristić
Datum rođenja: 31.10.1975. Vranje
Bračno stanje: supruga Biljana, ćerke Jovana osam i Isidora četiri godine
Igračka karijera: 1987-1998. Dinamo (Srpska liga), 1998 – 2004. Vrbas (Druga liga sever), 2004-2006 Dinamo (Srpska liga)
Trenerska karijera: 2006. petlići Dinama, 2007. omladinci Dinama (Kvalitetna liga Srbije), 2008. pomoćni trener Nebojši Maksimoviću i Mladenu Dodiću (Dinamo Prva liga Srbije), 2011. koordinator mlađih selekcija u FK Dinamo

– Nakon odličnih partija u Dinamu, gde sam ponikao, Vrbas kao prvak Vojvodina plasirao se u Drugu saveznu ligu grupa «Sever», došli su u Vranje i mi smo se vrlo brzo dogovorili o saradnji. Najpre na dve godine, a potom je usledilo i produženje ugovora koji je važio do 2004. Taj period ne mogu nikad da zaboravim, trajno će biti urezan u mom pamćenju, što zbog trenera Nikole Rakojevića, Zvonka Ivezića, Milana Kovrlije, Milana Jocovića, Željka Račića… Ali i zbog igrača poput Ranka Zirojevića, Blaže Pešikana, Vlade Šnita i Srđana Stanića. Znate, Vrbas je divan grad, divni ljudi, kultura na najvišem nivou. Imali smo sjajne rezultate i ja sam svojom igrom i svojim ponašanjem postao duša tima i u znak priznanja oni su mi dodelili kapitensku traku koju sam nosio punih pet godina. Emocije traju i dan-danas. Bar jednom nedeljno zovu me ljudi iz kluba i pitaju kako sam, šta ima novo u vranjskom fudbalu, je li sve u redu sa mojom povredom.

Jova Ristić pamtiće dok je god živ 26. januar 2009,  10, 30 časova. Tog trenutka ogromna masa betona, cigle, maltera, metalne armature sručila se na tribine male dvorane Sportske hale u Vranju. Svi fudbaleri Dinama  su izbegli povredu, nastradao je naš sagovornik koji,prisećajući se tog momenta, drhtavim glasom govori:

– Bio sam najbliži zidu koji se nalazi na platou iznad sedišta male hale. Bio sam u ulozi pomoćnog trenera. Mladen Dodić me je zadužio da igrači istegnu mišiće i igrači su videli taj zid koji je dugačak tridesetak metara i pošto nije visok, bio je idealan da se proces opuštanja obavi. Ja sam posmatrao sve to i bio sam najbliži zidu. U jednom trenutku strašna grmljavina, zid pada, igrači se sklanjaju, ja nisam mogao da izbegnem i moja desna noga našla se pod naslagama razrušenog betona. Od siline udara noga mi je  potpuno smrskana, pukle su kosti, kapilari, sve se pretvorilo u izobličenu masu. Izgubio sam svest od bolova, hitno sam prebačen u vranjsku bolnicu i odmah nakon prve pomoći, odvezen u Klinički centar Niš. Tamo je čuveni profesor, doktor Miloš Vasić, klinički hirurg, obavio četiri vrlo složene operacije i to sa uspehom. Kada me je profesor pitao kako se to desilo, nisam znao da mu objasnim, jer prosto mi ne ide u glavu da jedan zid koji očigledno nije bio fiksiran – padne!? Za uzvrat, ja sam samo ukratko rekao da me je Bog spasao sigurne smrti i činjenica da sam živ je njegovo delo!

Iznenađen fizičkom i mentalnom snagom Jove Ristića, njegov prijatelj iz dečačkih dana Marko Nikolić odlučuje da u krajnje ekstremnim uslovima u njegovu čast prepešači 20 kilometara, kao bi se popeo na vrh Stare planine i pobode zastavu na kojoj je pisalo:

– Marko i ja smo drugovi iz detinjstva. On je sada profesor fizičkog i fitnes trener. Čim je čuo za povredu, bio je među prvima koji me je posetio u Nišu. Hrabrio me da je život satkan od uspona i padova i bodrio me da izdržim. Ja sam mu zahvalan na tome, ali on me iznenadio kada mi je rekao da će da po neviđenom snegu i ledu prepešačiti 20 kilometara kako bi u moju čast osvojio najviši vrh Stare planine. Uradio je majicu za njega i za mene, kao i zastavu na kojojoj je pisalo da se duhom dalje stiže nego vlastitim nogama. Na logično pitanje, da li sam ja baš to zaslužio, on mi je rekao «E, moj stari druže, videvši kroz kakav si pakao prošao i kako danas vedra čela i snažnog duha koračaš uspravno kroz život, rekao sam sebi ajde Marko na Staru planinu i oduševi veliku ljudinu»!

Porodica je toplo gnezdo gde naš sagovornik sa suprugom Biljanom i kćerkama Isidorom i Jovanom provodi najlepše trenutke života.

– Izuzetno sam sretan, jer pored sebe imam dva prelepa anđela, Jovanu i Isidoru. Supruga Biljana mi je desna ruka i ona mi daje neophodnu snagu, ali i mudrost koja je svojstvena ženama da istrajem i da zajedno izvedemo dve naše kćeri na put osamostaljenja i uključivanja u rad na dobrobit ovog društva.

Na kraju, pitamo ga ima li neki savet koji bi uputio mladim fudbalerima:

– Svako od njih morao bi da shvati ovu misao: «U životu nisi ono što misliš da jesi, niti ono što bi želeo da budeš, već samo ono što radom potvrđuješ»!