Dok postoji namera ima i nade. Jer kako reče Martin Luter King, „mi možemo prihvatiti konačno razočarenje, ali ne i izgubiti beskonačnu nadu“
Imajući u vidu da sam od „Vranjskih“ dobio svega nekoliko sati da budem deo šire „Ljudi u vremenu“ porodice, pribegao sam staroj dobroj strategiji svih velikih pisaca koji su se našli u sličnom problemu, a to je panično pisanje – brisanje! Pored mene Petra, sa novim rečima iz engleskog, dnevni brifing iz vrtića, još jedna „Dvorištance“ epizoda crtanog filma, supruga sa izmenjenim planovima za Petrin rođendan… Ajmo polako.
***
Prva asocijacija na rano detinjstvo je, u stvari prvi dan u školi, 1. septembar 1984. godine, kojeg se sećam kristalno jasno, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Ali, pre toga još jedan manji povratak u prošlost i bezbrižno detinjstvo sa bakom, tu negde ispod česme Djerenke u Šumadijskoj. Da, ja sam jedno od „one“ dece koja nisu išla u vrtić, već su svoje prve utiske sticala od bake. Naravno da u to vreme, ranih osamdesetih, nije bilo igrica, mobilnih telefona, ali to je već „passe“, ispričana priča… Hteo sam, zapravo da kažem da smo se u to vreme domišljali i zabavljali pravljenjem „raklica“, drvenih puški, koje su bile ništa drugo do motke opasane gumicama za tegle u koje smo, kao munuciju, koristili manje kamenčiće sa ulice. „Belo jagnje“ je bilo mesto gde smo kupovali hleb, a onda sam uz pogaču i džem od šljiva, slušao bakine priče iz Preševa, o danonoćnom, iscrpljujućem radu na njivi, i njihovim večerama pod otovorenim nebom. A za večeru, pričala je baka, imali smo domaći hleb i divlje šljive pored puta… Vikendom sam boravio u svojoj kući, u naselju Odžinka gde i danas živim, u ulici koja je neotuđiv deo mog odrastanja, gde smo leti organizovali turnire u malom fudbalu, a zimi na snegu igrali hokej ili se spuštali prema „Djokinom kafančetu“ na skijicama od gajbi. Sećam se i „tak – taka“, kada smo nas desetak tumarali po Mićinoj kući i skakali sa terase kad smo čuli njegov „tristać“. Da li je potrebno da kažem da naša ulica nikad nije imala prvo voće zbog tajnih noćnih poseta, da su tokom leta roditelji i komšije gunđali zbog masovne pojave „fišeka od papira“, u stvari istrošene municije iz naših pušaka-cevki, pozajmljenih sa tadašnjeg gradilišta Ledenih stena. Ček, ček! Naravno: Jumkov bazen (sa lažnom propusnicom, of kors). Retko ko je iz Odžinke tih osamdesetih išao na more, naša je igra bila rezervisana za bazen, a tamo igranje „mački“, klaker i mekice za užinu. U povratku, kao po pravilu pit stop na trafiku kod Novogradnje na „duplu mešanu“ sa soda vodom. Da, bile su to divne, bezbrižne osamdesete…
PROFIL
Vladica Ranđelović je rođen 1977. godine u Vranju. Osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj“ i Gimnaziju „Bora Stanković“ završio je u svom rodnom gradu. Diplomirao je na Politikološkom smeru Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Od juna 2006. godine radi u Kabinetu gradonačelnika, a od 2012. u Službi za odnose sa javnošću. Govori engleski jezik. Oženjen je i otac Petre.
***
Prve asocijacije na devedeste su bratovljev odlazak na ratište u Sloveniju i kako će to, kasnije smo shvatili, u mnogo čemu promeniti život svih Ranđelovića. Neki od nas, posebno majka, više nikad neće biti isti… Nakon Zmaja, 1992. goodina, sankcije, ratovi, Milošević, Gimnazija. Da, prvi susret sa profesorima, i potpuno novim sistemom obrazovanja, koji je, čini mi se, sasvim dobro funckionisao. Prvi znaci besparice bili su zabrinuta lica mojih roditelja koji su blenuli u račune, potpuno bez reči. Kao roditelj, ne mogu ni da pomislim kako su se osećali tada. Bespomoćno, ponajviše. Da, i u našoj kući se gledao Dnevnik i sećam se izveštaja sa ratišta, tenkova… A i neki se Vranjanci više nikad neće vratiti kući… U to vreme, svoj prvi dinar, kao šesnaestogodišnjak, zaradio sam na vranjskoj pijaci, prodajući brašno. Bile su mi potrebne nove patike, morao sam. Tih dana, negde pred moj rođendan, sećam se, zaradio sam 7 maraka. Onda je došla moja tetka iz Beograda, dodala još 50 i kupila mi patike. Adidas, „torzionke“, uf kako sam bio srećan. Izlasci? Ma kakvi. Blejali smo kod Zmije na bilijaru, štekali se za poneki žeton. Kraj decenije, obeležilo je bombardovanje, spavanje po garažama i podrumima, verujući da će nas to potpuno zaštititi od bombi. I pogledi starijih komšija, koji su bili u strahu da će naša satelitska antena, ničim izazvana, poslužiti Amerikancima kao „lokator“, pa će cela Odžinka nestati sa lica zemlje… A ruski S-300 samo što nije bio stigao. Da, bile su to krizne, haotične devedesete…
***
Novi milenijum dočekao sam na Fakultetu političkih nauka. Kao i na svakom fakultetu, bilo je uspona i padova. Kako reče Jovan Ćirilov, ne kajem se ni zbog čega. Ipak, najveća impresija na FPN-u bilo je moje uživanje u predavanjima vrhunskih teoretičara politike poput profesora Ilije Vujačića, Čedomira Čupića, Milana Podunavca i drugih. Na predavanjima sam bio redovan, posebno na Istoriji političkih teorija profesora Vujačića. Koliko samo preterano deluje Kantova rečenica „Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni“, a koliko realno Hobsova „Čovek je čoveku vuk“. U to vreme ulice su bile izlepljene plakatima „Gotov je“. I stvarno je bio gotov. Nema to mnogo veze sa Slobom, bio bi gotov i neko drugi, jednostavno, bilo nam je preko glave. Svega! Tog 5. oktobra, bio sam u Beogradu. Zaista smo verovali u taj preokret. Vazduh je mirisao na promene, hiljade mladih je bilo u centru. Srbija je u to vreme htela da živi, bez ratova, sankcija, stranih neprijatelja i zavera. Hteli smo život i to odmah. Nakon diplomiranja, vratio sam se u Vranje. Ni sam ne znam zašto. Bilo je prilike za posao i u Beogradu, ali nešto me je vuklo ka jugu. Kraj priče. Nema mnogo objašnjenja, neki iz Vranja odlaze, neki mu se stalno vraćaju. Uostalom, život nam ponekad zavisi od one prve od hiljade domina koje se ruše za nama. A negde, između njih, čekala me i moja Jelena. Da, bile su to nove, ohrabrujuće dvehiljadite…
***
Zaposlio sam se u kabinetu tadašnjeg predsednika opštine, osam meseci nakon diplomiranja, što je, znam, brzo i srećno posmatrajući iz ove perspektive. Hiljade sastanaka, prijema, konferencija, događaja… Veliko, nemerljivo iskustvo. I uvek sam govorio da je raditi u kabinetu, zapravo, način života, ma kako to idiotski zvučalo. I vikendom, i praznicima, kasno popodne, ritam solidan, ali se niko ne žali. Ili ćeš se uigrati ili ćeš ispasti. Međutim, jedan dan je osvanuo drugačiji od drugih. I vazduh je drugačije zamirisao, i sunce je toplije ogrejalo… rodila se ona – Petra. Znate one dosadne roditelje koji stalno dave o svojoj deci, zovu ih „ljubavi“ ili „Dušice“, stalno kače njihove slike na Fejs, pa čak tetoviraju i njhova imena.. mislim svašta! Znate za njih, je l da? E, ja sam jedan od njih! Verovatno ne postoji dovoljno reči, a verovatno nije ni mesto pričati o tome, kako vam jedna osoba može u toj meri promeniti život. Potpuno vas zaslepi i omađija. Onaj osećaj kad se uspavljujete i budite, gledajući u nju. I potpuno je nestvaran osećaj odgovornosti prema nekome koga toliko voliš. I svaka nova seda vlas kose, nakon nove prehlade, primljene vakcine, pada na ulici… I svaki minut umora dok zajedno čitate njenu omiljenu knjigu, pravite figurice od plastelina ili dok glumite „detektive“ po kući, sa ugašenim svetlima i baterijskim lampama u rukama. Pritom ste svoju porodicu zasnovali u Srbiji, na jugu, u Vranju, u kome je već dovoljno teško živeti.
***
Držim do toga da je o Vranju, na ovom istom mestu, ispričano sve što se kazati može, mnogo više od kritičkih nihilista nego od optimističnih apologeta. I specifično je, sa mog mesta, javno promišljati o tome gde i kako ide Vranje. I ma koliko bilo onih „balkonskih gunđala“, često se ta ista pseudopolitička naklapanja ne završavaju konkretnim predlozima, makar i hipotetičkim smernicama. A Vranje ima problema, još kako… Ako ostavimo po strani one, pre svega urgentne infrastrukturne probleme, usuđujem se da kažem da je primarni, možda i polu-prikriveni problem lokalne zajednice akutni nedostatak jasne i napredne političke elite. Sećam se da je Platon, pišući jedno od svojih najzanačjnijih dela, „Državu“, pisao o tome, gotovo elitistički, da je najbolje uređena ona država, u kojoj svako radi ono u čemu je najbolji. Tako, recimo, vojnici-čuvari ratuju, zemljoradnici obrađuju zemlju i hrane narod, dok filozofi upravljaju. Razočaravši se u svoj koncpet „idealne države“ i kvarljivost čoveka, on piše naredno delo „Zakoni“, gde manje utopsitički gleda na poredak u grčkim gradovima – državama. Sve ovo, gotovo da je primenjljivo i na Vranje. Sam grad, morao bi da bude drugačije postavljen, na Platonovim postulatima, pa bi recimo elita bila zastupljena u Gradskom veću i rukovodstvu Grada, što bi i trebalo da jednom zauvek bude praktično politički aksiom. Svi gradski funckioneri bi svoju službu obavljali volonterski, u službi građana, a i sami su (pretpostavka je) poslovno i finansijski ostvareni. Potpuno je jasno da bi jedini plaćeni finkcioner bio i onaj koji je zadužen za likvidnost grada, a to je gradonačelnik. Nejasna je i činjenica da odbornici u Skupštini grada imaju svoje mesečne naknade, jer su se, verujem, i oni našli na listi politički stranaka kako bi na najbolji i najdirektniji način štitili svoja i prava svojih komšija. Od ovakvih i sličnih ušteda formirao bi se Fond za stipendiranje najboljih srednjoškolaca, studenata i postidiplomaca, koji de fakto ne postoji, donekle i zbog komplikovanih adminsitratvinih procedura. Opet, na taj način vraćamo se na početak: sam Grad počinje da finansijski, programski, radi na povratku mladih, stručnih i energičnih stručnjaka u svoju zajednicu. Dakle, Grad konačno ima dugoročnu strategiju u uspostavljanju političkih elita. Onih mladih ekonomista, pravnika, inženjera koji će imatu viziju kako od Vranja napraviti bolje mesto za život. Dok postoji namera ima i nade. Jer kako reče Martin Luter King, „mi možemo prihvatiti konačno razočarenje, ali ne i izgubiti beskonačnu nadu“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.