Simpo mora da počne da radi

Zaprepastio sam se kada sam čuo,da prvo insistiranje mog, do pre godinu dana najbližeg saradnika, prema novom Nadzornom odboru, nije bilo da se što pre pokrene rad fabrika, da  radnici dobijaju redovno plate – već da treba smeniti menadžment

Da li je tačno da neki od vaših najbližih saradnika traže od vas da se povučete sa mesta predsednika Kompanije?

– Zaprepastio sam se kada sam čuo,da prvo insistiranje mog, do pre godinu dana najbližeg saradnika, prema novom Nadzornom odboru, nije bilo da se što pre pokrene rad fabrika, da  radnici dobijaju redovno plate – već da treba smeniti menadžment. Dakle, njemu nije bitno da se pokrene posao,da se isplaćuju plate, već da se smenjuje rukovodstvo?!

Umesto rada,profesionalizma i napretka,on bi strahovladu i linč.Toga zaista u Simpu nikad dosada nije bilo.

Sa kojom argumentacijom se traži vaš odlazak?

– Kada sam1967. godine od fabrike pred zatvaranjem „SimaPogačarević” počeo da stvaram kompaniju„Simpo” poslovnu kulturu kolektiva zasnovao sam na principima rada,profesionalnog ponašanja I razvoja zaposlenih, stalnog napretka, stvaranja trzišnog proizvoda i internacionalnoj ekspanziji.

Takva kultura je godinama jačala zajedno sa kompanijom i prenosila se na nove generacije simpovaca, a Simpo je ujedno postao simbol drvne industrije, i to ne samo Srbije, već i velike Jugoslavije.

Moji poslovni i ljudski principi su oduvek podrazumevali da cenim saradnike po tome koliko je ko svojim radom doprineo  preduzeću i zajednici, koliko je profesionalan; nikada ne ocenjujem čoveka po stranačkoj pripadnosti, po nacionalnosti ili godinama. Žao mi je da su se sada u Simpu sakupili ljudi, koji zbog očiglednog nedostatka poslovnih i moralnih  kvaliteta, posežu za ogovaranjem,intrigama, čak i zastrašivanjima drugih. Postao sam im meta za lansiranje laži, omalovažavanja mog celog životnog rada, koji pošto ne mogu da  izbrišu sve fabrike, poslovne i prodajne objekte koje sam zajedno sa radnicima Simpa izgradio, potežu pitanje mojih godina i godina drugih simpovaca, ljudi koji su se na mnogim realizovanim projektima dokazali i dalje dokazuju svoje znanje.

SAMOZVANI DZŠEBRIŽNICI

Ipak, priznaćete, vi ste u zrelom dobu?

– Neka se postavi isto pitanje, na primer, gospodinu Ingvara Kamprada (88 godina),osnivaču Ikee, Paskvalu Natuciu (74 godina), osnivaču kompanije Natuzzi, ili  profesoru Vladeti Jerotiću (90 godina) lekaru, knjizevniku,akademiku, rediteljuZdravku Šotri (81 godina), Diteru Švarcu (75 godina),osnivaču kompanije Lidl,V orenu Bafetu (84 godina), jednom od najvećih poslovnih magnata sveta i filantropisti,i mnogim drugima, naročito brojnim aktivnim „starcima“ iz najvećih japanskih kompanija -kako je moguće da dalje rade, ko je njima dozvolio da dalje stvaraju?

No, pre bi ti samozvani dušebrižnici trebalo da kažu koja preduzeća su oni izgradili, koliko su oni ljudi zaposlili i šta su u profesionalnom smislu tokom svogživota sami uradili jer su konkretni rezultati oduvek najbolji sudija.

U čemu se ogleda vaš sukob sa do juče vašim najbližim saradnicima?

–  Mi se razlikujemo u viziji, u pogledu na budućnost Simpa. Ja nisam za to da se pogoni zaključavaju, a radnici otpuštaju! Zar bih zbog toga u Vranje i Pčinjski okrug doveo svetske gigante kao što su „Ikea“ i „Koka Kola“, ali i brojne druge multinacionalne kompanije? U genetski kod naše kompanije utkana je filozofija razvoja i liderski proizvod. Žao mi je da to neki sadašnji Simpovi rukovodioci ne uvidjaju, već spas Simpa vide samo u smanjenju radnih mesta,kako oni kažu, za najmanje 1000 radnika. No, u skladu sa svojim sposobnostima,svako sa svog brdadrugačije vidi.

Uostalom, i kada sam krenuo sa izgradnjom fabrike flaširane izvorske vode niko nije verovao da ću uspeti. I tada su počeli napadi na mene, a mnogi su se pitali kako je moguće da pokrećem nešto što još niko ne proizvodi,  jer je, kako su tvrdili, to najbolji pokaztelj da neću ni uspeti. Ja sam, medjutim, i tada bio siguran u svoju viziju. Napravili smo prvi industrijski pogon na Vlasini i zaposlili ljude iz surduličkog kraja. Tek posle su sa sličnim projektima krenuli i drugi. A voda „Rosa“ je zabeležila ogroman uspeh, o ćemu svedoči i podatak da je u trenutku prodaje „Koka koli“ imala ubedljivo najveće tržišno učešće – čak 30%. Opet su usledili napadi – valjda od tih istih ljudi bez ideje i vizije. Danas je čak proširena proizvodnja, pa još više ljudi živi od te fabrike.

TRADICIJA
Ima i onih koji vam zameraju da se Simpo razvijao na račun lokalne privrede?
– U Simpu je našlo posao 16.500 zaposlenih, u mnogim slučajevima čak tri generacije porodice! Izgradili smo 80 fabrika i proizvodnih pogona u 14 gradova i sela u Pčinjskom okrugu,na Vlasini i  Kosovu i Metohiji.
Simpo je postao inkubator lokalnog preduzetništva.Tako je, primera radi, zahvaljujući veštini stečenoj u zadnjih 40 godina, upravo u Simpustvorena tradicija vranjskih tapetara.U vranjskoj i bujanovačkoj opštini sada radi oko 50 tapetarskih pogona,malih preduzeća,u većini slučajeva pokrenutih od bivših Simpovih radnika,baš kako sam u svojoj knjizi „Mala preduzeća,velika šansa“,još sredinomdevedesetih napisao  „da može i da je potrebno da region postane oaza za prozvodnju nameštaja“.Na moje veliko zadovoljstvo,mnogi od tih malih privrednika danas su postali ozbiljni izvoznici.

Šta je vaša vizija?

– Ne samo kao privrednik, nego i kao čovek, koji je sa  svojim saradnicima decenijama ulagao ogromnu energiju I entuzijazam, ne mogu da budem ravnodušan pred mogućnošću da se ugasi Simpo, jedan od najuspešnijih srpskih industrijskih brendova. Smatram da treba svi da učinimo sve da predupredimojoš jednu reprizu crnog ekonomskog scenarija u Vranju oličenog u gašenju dve velike ovdašnje kompanije – „Jumka” i “Koštane”, tokom kojeg je bez posla ostalo oko 13.000 radnika.

Simpo je nacionalni brend Srbije stvaran kroz pola veka poslovanja, rasta i razvoja. Decenijama je bio simbol za proizvode najvišeg kvaliteta,simbol kompanije internacionalnog karaktera,kompanije koja od 1967. godine beležila konstantan uspon.

U godinama nakon osnivanja gradile su se nove fabrike, širila trgovačka mreža, pa Simpo postaje veliki srpski i jugoslovenski izvoznik,nameštaj se izvozi na pet kontinenta.Simpo izrasta u najveću i najuspešniju kompaniju za proizvodnju i promet nameštaja u SFRJ,lidera u jugoistočnoj Evropi.

Pored maloprodajnih salona u regionu,otvorili smo robne kuće u šest zemalja Evrope,sedam montažnica nameštaja u Americi,Kanadi i dve u Australiji, pustili u pogon desetak fabrika nameštaja u Rusiji i Ukrajini.Opremili smo više od 170 hotela i poslovnih objekata širom Evrope i Bliskog Istoka,od Skandinavije do Kuvajta i Katara.Posle prekida izvoza i gubitka međunarodnog tržišta devedesetih (zbog embarga na izvoz i rata),od 2005. sve do 2012. vratili smo se na tržištaZapadne Evrope,izvozili u više od 30 zemaljai svake godine beležili rast izvoza u proseku od 10-15%. Postali smo izvozni rekorder svih vremena kada je reč o nacionalnoj industriji nameštaja, sa izvozom vrednim višed od 1,25 milijardi evra.

U periodu od 2005. do 2012Simpo je pet puta bio dobitnik nagrade «Najbolje iz Srbije», za najbolji brend u zemlji.

OZBILjNE POTEŠKOĆE

Ipak, Simpo je danas u ozbiljnim poteškoćama?

– Da, ali u medjuvremenu broj industrijskih radnika je u poslednje dve decenije opao sa 1,03 miliona na 300.000 radnika, odnosno, broj industrijskih radnika je smanjen za 700.000. U tom istom period doprinos industrije BDP-u se smanjio sa 31% na 15%, što je direktna posledica likvidacije velikog broja industrijskih preduzeća. Nekadašnja jaka jugoslovenska drvna industrija je danas u katastrofalnom stanju. Ranije su veliku proizvodnju obezbedjivala preduzeća: „Jasen“ iz Kraljeva, „Crvena zastava“ iz Kruševca, „Nina“ iz NovogSada, „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina, „Marko Šavrić“ iz Zagreba, „Tvin“ iz Virovitice, „Mebl“ iz Nove Gorice, Grupacija „Šipad“ iz Bosne i Hercegovine, „Treska“ iz Skoplja i „Javorak“ iz Nikšića. Od nabrojanih 10 preduzeća, danas postoji samo bosanski “Šipad”. Stanje nekadašnjih velikih preduzeća uNišu, Leskovcu i Vranju je poznato svima.

Kako Simpo može da izbegne sličnu sudbinu?

– Insistiram na apsolutnom prioritetu – na pokretanju proizvodnje pre dolaska strateškog partnera, bez obzira da li to bio jedan ili više njih. Jedino tako se može sprečiti potpuno urušavanje Simpa i radnicima obezbediti redovna primanja!

Apsolutno sam siguran u sposobnosti Simpovih radnika,stručnjaka,u potencijal i lidersku tržišnu poziciju Simpovih proizvoda,brenda i kompanije kako u regionu,tako i u celoj Evropi.Ali, moramo da budemo spremni na nove uslove trzistakoje se stalno menja.Upravo u sadasnjim novim uslovima i stanju na svetskom tržištuja vidim šansu za ponovni razvoj i ekspanziju Simpa,sličnu ekspanzijitoko osamdesetih godina.

Kako do tih tržišta?

– Zalažem se da se pronadje najbolji model i metod privatizacije,jer je zaokruženi proizvodni sistem Simpa davao izvanredne rezultate i doveo kompaniju u sam vrh evropskih proizvodjaca.Imamo dobre kandidatekoji su se prijavili za privatizaciju,sa obećanjima da neće smanjiti broj radnika,da će obezbediti dovoljna obrtna sredstva, kao i sredstva neophodna za tehničko-tehnološku modernizaciju proizvodnje,uz istovremenu najavu otvaranja velikog tržišta za prodaju finalnih proizvoda kao i poslove opremanja.

Da li i lično prihvatate odgovornost za realizaciju ovakvog plana?

– Prihvatam odgovornost da obezbedim proizvodni program za svaku organizacionu jedinicu i da garantujem uspešno  poslovanje. Imamo pripremljen projekat restrukturiranja, razvojne strategije i razvojne projekte po fabrikama, koji bi uz realizaciju neophodnih investicija, omogućili povećanje prihoda sukcesivno u naredne tri godine na oko 150 miliona evra godišnje. Siguran sam da Simpo može opet biti pokretač razvoja celog kraja, drugih preduzeća i kooperanata, a samim tim i izvor boljeg života velikog broja gradjana čitavog juga Srbije.