Tiho odumiranje

,

Tek sa bezbedne vremenske distance možete govoriti o izvesnom dobu u svom životu i o značaju koje ono ima. I danas, kada priča krene, pouke koje smo tada primali sasvim tiho i nenametljivo, same naviru iz sakrivenih pregrada podsvesnog

Kao po navici, na brzinu trpam reči u ovu moju skicu u poslednji čas. Slučajno ili ne, krećem obrnutim redom, unazad. Za mene uobičajeno popodne, brdo naslaganih papira, slikovnica, igračaka, Tadej i Ana koja vodi olovku suptilno beležeći svoj magični svet. Nervozno grabi novi list papira i počinje ispočetka. Ni sama ne sluti da je već sada u surovom svetu dilema i ponovnog otpočinjanja. Da li su naša deca isto što i mi samo bez greške? Ne razmišljam više ni trenutka, oni su tu i to je jedino važno. Uzimam ih za ruke i grabimo ostatak dana. Prolazeći pored ljudi, užurbanih, smetenih pazim da ni za trenutak ne upiju loš zadah svakodnevice, ustajali duh prožet doslednim sivilom, brzinu koja nemilosrdno briše sve pred sobom. Želim da ni ne primete težinu sumorne istosti. Šta je to što nas nagoni nepromenjenom? Šta čini strahovitu želju da ostanemo ukopani u mestu uljuljkani u sopstvenu komfornu zonu i sa sigurne udaljenosti komentarišemo užasne posledice metamorfoze našeg JA  potpuno svesni svih svojih slabosti? Zar ćemo uvek prepustiti nekom drugom da se bavi nama i očekivati da se stvar u poslednjem trenutku preokrene u našu korist?

***

Sva dotadašnja slikarska promišljanja, sazrela u rukopis, otpočela su svoj život kroz ciklus „Cveće zla” tek nakon pauze i zasićenja nastalog u ustaljenom školskom miljeu. Sasvim spontano, na temelju ideje koju su nosile „Ptice lutalice” nastao je izraz koji u osnovi skriva čoveka u odnosu na svet koji ga okružuje. Ne znam da li bih dodatnim rečima bolje i bliže opisao ova traganja osim na jednom mestu pomenutog da to nije cvet koji biste nekom darivali, naprotiv to je cvet iznikao na balkanskim poljima, iz jama napunjenih gašenim krečom, u koji je utkana sva tragedija ljudskog roda. Smeran i oskrnavljen on opominje na minule vekove nemira i sobom nosi seme otelovljeno u arhetip čednog živog bića.

***

U ovaj grad sam se vratio neplanirano. Do tada građeni snovi o ostanku u slikarskim klasama morali su biti prekinuti. Za veoma kratko vreme sam otišao iz Niša. Još dugo sam imao osećaj da sam samo u ulozi posmatrača, da sam tu privremeno. Tek sa bezbedne vremenske distance možete govoriti o izvesnom dobu u svom životu i o značaju koje ono ima. Doba koje je bilo iza mene zasigurno je do tada za mene predstavljalo najsadržajniji period u životu. Dani provedeni u Umetničkoj školi u Nišu i na Fakultetu umetnosti odvijali su se u netipičnoj atmosferi kojoj dugujemo zahvalnost za kreativno odrastanje i formiranje ličnosti u pravo vreme. Generacija kojoj sam pripadao u srednjoj umetničkoj školi „Djorđe Krstić” je poslednja koju je vodila garnitura profesora koji su bili u školi od osnivanja i koji su svojim radom značajno uticali na ugled same škole. Slikarska kazivanja profesora Miroljuba Djorđevića i uopšte priče o životu, su ostale za ceo život, duboko urezane u sećanje svih nas. I danas, kada priča krene, pouke koje smo tada primali sasvim tiho i nenametljivo, same naviru iz sakrivenih pregrada podsvesnog.

***

Da, pregršt ne baš definisanih odrednica je ustvari svakodnevna biciklistička ruta koja je u nepreglednom prostranstvu neizvesnosti bila jedina konstanta sa kojom su započinjali i završavali radni dani, ukupno šest. Rutina, šta li, tek bila je to dnevna doza neobuzdane žudnje za životom i ispitivanja sopstvenih ciljeva, stremljenja, želja. Tešilo me to što je to samo posao. Užasno je važna činjenica da konačno učestvujete u svom životu, da ste sami i da nekud žurite. Pre dvadeset pete. Znao sam šta sledi i živeo za sedmi dan, on je značio odlazak u veliki grad, stanica Smitsonijan. Ulaznice sa studentskim popustom, i dan danas stoje kao kakve relikvije. U nekim trenucima koji neopaženo prođu, i ne znate da činite veliku stvar. I tako, jedno naizgled obično putovanje radi „posla i uživanja” zapravo je bilo ozbiljno životno iskustvo od strašne činjenice da je život mogao nestati u trenutku do tihe ispovesti Rodenovih „Građana Kalea” pred „Vratima pakla” na Van Gogovom „Žitnom polju na kiši” koja ne prestaje da dobuje u mojoj glavi, sasvim živo, mnogo godina kasnije.

***

Bila je 1999. godina. Na vest da ćemo moći da učestvujemo na velikoj grupnoj izložbi najboljih učenika srednjih škola koja se jednom godišnje organizuje u gradu Takasakiju u Japanu svi su reagovali sa posebnim zadovoljstvom. U okolnostima opšte nemaštine i surove zatvorenosti prema svetu, prilika da budete odabrani i predstavljeni na ovakvoj velikoj smotri stvaralaštva mladih na drugom kraju sveta predstavljala je priličan izazov za sve nas. Od nekoliko školskih postavki aranžiranih posebno za ovu priliku, jedini sam se odlučio za mrtvu prirodu sa oglodanom ovnujskom glavom. Nadahnut slikom „Zaklano jagnje” Petra Lubarde, sa izrazitim žarom nastala je slika „Mrtva priroda sa ovnujskom glavom” kao odgovor na ratne okolnosti i sinonim za preplet osećanja jednog mladog umetnika u formiranju. Slika je prošla selekciju i bila na godišnjoj izložbi ali je nešto kasnije isključena iz nagradne selekcije pa mi je nagrada izmakla zamalo. Slika je prošla selekciju i bila na godišnjoj izložbi ali je nešto kasnije isključena iz nagradne selekcije pa mi je nagrada izmakla zamalo.

***

 Ovim se pokazalo izvesno da uzvišena i nadahnuta dela obično nastaju u nepovoljnim uslovima. A koliko vas posebni događaji u životu oblikuju svesni ste obično nakon dugog niza godina kada se misli stalože i prirodna selekcija učini svoje.