Važno je da Milica bude dobro

, ,

Najviše od svega me zbunila i dalje zbunjuje činjenica da se čovek koji joj je, udarivši je autom, naneo povrede, nikada nije javio, zainteresovao da ponudi bilo kakvu pomoć

– Ja sam znala da će, sve i da se niko drugi ne prijavi, kožu da mi da moja razredna zato što me stalno, odkad mi se dogodila nesreća, ubedjivala da ništa neće i ne sme da mi zafvali“, rekla nam je u kratkom telefonskom razgovoru Milica Stanković, sedamnaestogodišnja gimnazijalka iz Koznice kod Vladičinog Hana, koja je u februaru zadobila teške telesne povrede kada je na nju, dok je čekala autobus za školu, naleteo pijani vozač.

Milica se posle transplantacije kože, za koju je donor bila njena razredna Suzana Stanković, oporavlja na VMA a ovo joj je, za sedam meseci deveta operacija po redu. Još uvek je vezana za postelju, počela je lagano da pomera ruke iz kojih su joj izvadjeni šrafovi; iz nogu su joj izvadjeni fiksatori pa je pre poslednje operacije počela da sedi. Kako će teći oporavak i kada će stati na noge, niko se još uvek ne usudjuje da prognozira, ali nam je profesorka Stanković ispričala da su tamošnji lekari vrlo zadovoljni poslom koji su, odmah posle nesreće, odradile njihove kolege sa ortopedohirurgije Kliničkog centra u Nišu.

KRVNA GRUPA

U posetu profesorki Stanković vaša reporterka je pošla sa namerom da napravi priču o njenom hrabrom podvigu, ali je ona najmanje pričala o sebi i transplantaciji kože kojoj se podvrgla pre samo desetak dana. Uz širok i srdačan osmeh, najviše je pričala o Milici i svojim učenicima, svoje troje dece kojima je morala da objasni zašto je neće biti kod kuće baš kad se spremaju za početak nove školske godine, najmladjoj Maši i svom ocu koje je, kako kaže, morala da slaže kako će joj biti skinuto nešto malo kože i da to nije ništa dramatično. Zapravo ni sama nije znala šta je očekuje.

– Kad mi je Dragana, Miličina mama rekla da je operacija zakazana a da se niko nije prijavio da donira kožu, samo sam se stavila u njenu ulogu i pomislila kako bi bilo da sam ja majka čijem detetu je hitno potrebna pomoć. Nisam znala ni koliko ni odakle će mi skidati kožu, nisam se ni opterećivala da kopam po informacijama o tome, spakovala sam se i našla u Beogradu, u sobi pored svoje učenice.

PORODICA
Porodica profesorke Suzane Stanković, devetogodišnja ćerka Maša, petnaestogodišnja Isidora i četrnaestogodišnji Vladimir, kao i roditelji kod kojih živi, ponosni su na njenu hrabrost i posvećenost svojoj profesiji, ali priznaju da nisu imali predstavu da je to prava, velika i ozbiljna operacija koja se radi u totalnoj anesteziji. Svoju odluku o doniranju kože im je saopštila dan pre nego je krenula za Beograd, nisu imali vremena ni da se naviknu na činjenicu da će biti u bolnici, a opet, sada kada je sve to iza nje, kažu da su i očekivali ovaj gest svoje ćerke.
– Naša Suza je prosto takva- kratko nam kaže njena mama Jasmina, inače penzionisana profesorka fiskulture koja je takodje bila jedan od najomiljenijih prosvetnih radnika medju generacijama učenika sa kojima je radila.

Gotovo mesec danana društvenim mrežama je kružila vest da je Milici hitno potreban donor za transplantaciju kože. Pre ove, imala je identičnu operaciju kada je koža skinuta sa njenog oca. Majka nije mogla da bude donor iz prostog razloga što je svih sedam meseci u bolnici sa ćerkom koja je vezana za postelju. Iako je vest o traženju donora imala više od hiljadu deljenja i komentara na društvenim mrežama, sve se na tome završilo.

– Zbunilo me to da se niko nije javio da pomogne ovom unesrećenom detetu. Vidite, najviše od svega me zbunila i dalje zbunjuje činjenica da se čovek koji joj je, udarivši je autom, naneo povrede, nikada nije javio, zainteresovao da ponudi bilo kakvu pomoć, pa i sada, kada je ceo ovaj slučaj dospeo u javnost i kada smo, verujte ne mojom voljom. I danas, kad se oporavljam kod kuće, ne uspevam da shvatim da ne postoje ljudi koji su tu oko nas a ćute pred vapajima roditelja i deteta kome treba pomoć – iskrena je profesorka Suzana.

Da biste donirali kožu nije neophodno da imate istu krvnu grupu sa primaocem. Jedino što vas diskvalifikuje kao potencijalnog donora je prisustvo zaraznih bolesti u organizmu, kao i prisustvo kancerogenih ćelija, što se utvrdjuje pregledima pre transplantacije. Jezikom običnog čoveka, koža se, odmah pošto bude skinuta sa donora, bukvalno lepi na tkivo primaoca a potom zdrave ćelije sa donirane kože odradjuju svoj posao tako što oštećeno tkivo podstiču na epitelizaciju. Površinski sloj donirane kože organizam odbacuje, a od više faktora zavisi ono što će se posle transplantacije, ispod zavoja, dešavati. I u Miličinom slučaju je još uvek neizvesno koliko kože će se, da uslovno kažemo, „primiti“ ali, ako je suditi po ožiljcima na nogama profesorke Suzane, ona je Miličinom telu stavila na raspolaganje svu svoju kožu sa butina obe noge, tačnije od kolena pa do prepona gde sada ima bolne crvene trake koje liče na opekotine.

– I moj oporavak ide dobro. Operacija mi je radjena u totalnoj anesteziji, a posle, pa bolelo je, nije da nije, ali sam u bolnici bila pod injekcijama protiv bolova i pod antibiotskom terapijom. Lekari kažu da zarastanje i regeneracija moje kože ide dobro i neočekivano brzo. Bila sam nepokretna pet dana posle operacije, bolelo je kada sam prvi put probala da ustanem, nije bilo lako. Pokosio me neverovatan bol, ali sam polako i uporno, uz pomoć bolničara, uspela da odem do toaleta. Tad sam samo mislila na svoju učenicu koja trpi jače bolove i iza sebe ima osam operacija, pa stegnem zube i shvatim da je ovo ništa u odnosu na muke kroz koje ona prolazi.

PROFIL
Suzana Stanković, profesor geografije u hanskoj gimnaziji, poznata je po svojoj humanosti. Tačno trideset puta je dobrovoljno dala krv, svake godine, zajedno sa svojim učenicima organizuje humanitarne akcije prikupljajući odeću, obuću i ostale potrepštine za socijalno najugroženije stanovništvo i u saradnji sa Crveim krstom podstiče kod svojih učenika gradjenje svesti o bavljenju humanitarnim radom i negovanju saosećanja sa ljudima koji su u problemu. Ove godine je, sopstvenim angažovanjem, prikupila knjige i opremila biblioteku koju je stavila na raspolaganje učenicima sa posebnim potrebama koji u Hanu pohadjaju istureno odeljenje Specijalne škole „Vule Antić“ iz Vranja

KORPA SA RUŽAMA

Pošto je stigla do takozvane „vazelinske gaze“, koja je jedna od faza u oporavku, posle samo osam dana profesorka je samoinicijativno napustila bolnicu, nastavivši oporavak u kući svojih roditelja, gde živi sa troje dece. Znala je, kaže, da mora i njima da se nadje kad počne školska godina, a to im je i obećala kad je polazila u bolnicu. Kod kuće je nastavila sa hidroterapijom koja se sastoji od pranja antibakterijskim sapunom, tuširanja naizmenično hladnom i toplom vodom i laganog i bolnog uklanjanja gaza sa rana. Kod Miličinog oca proces oporavka posle transplantacije kože trajao je dva meseca, a profesorka se nada, a i lekari to potvrdjuju, da će kod nje to ići brže. Njeno kretanje je ograničeno na trasu od kreveta do toaleta, ali se nada da će uskoro moći da se pridruži svojim djacima u Gimnaziji „Jovan Skerlić“ koji su joj, skupa sa njenom porodicom, priredili najsrdačniji mogući doček po povratku iz bolnice.

– Molim vas uslikajte ovaj buket koji su mi doneli – pokazuje nam ogromnu korpu sa ružama i veliko crveno srce iznad nje na kome su ispisana imena učenika III/3 odeljenja kojima je razredni starešina.

– Sve su to zlatna deca, odlični učenici i dobri drugovi, redovno obilaze i svoju drugaricu Milicu, stalno su sa njom u kontaktu a njoj to puno znači. Ona ima i trenutke pada raspoloženja, ali svi mi radimo na tome da joj olakšamo oporavak i pomognemo da te teške trenutke prevazidje. Njeni drugari će uskoro na ekskurziju, ali sam joj ja rekla da i ja i ona ovu propuštamo ali da se sprema za narednu godinu kada će naša maturska ekskurzija biti posvećena upravo njoj.