RADNIČKO-SPORTSKE IGRE

Nema dana a da u medijima neko ne zalamentira nad SFR Jugoslavijom, tačnije blagodetima samoupravnog socijalizma. Besplatno školovanje i zdravstvo, regresi i bonovi za topli obrok u restoranima društvene samoishrane, beskorisno lelemuđenje na zborovima radnih ljudi, fabrike pune radnika koji su istovremeno bili i vlasnici sredstava za proizvodnju… Primećujete, prizivanje bolje prošlosti svodi se uglavnom na punu gušu i stomak (dobro, i guzicu), malo se ko seća, na primer, muzičke scene osamdesetih, tada jedne od vodećih u Evropi, Novog i Crnog talasa u umetnosti, FEST-a i BITEF-a… Evo i drug Gradimir u prošlom broju, te privreda, te fabrike, te hrana za sve, čudeći se što svakog poslodavca i investitora interesuje samo profit, kao da on radi za kruške i jabuke, ili što mu se ne sedi kod kuće,  a ne za pare. A čudi me da se kao iskusan pregalac u borbi protiv imperijalizma, nije setio da je posle pada njegovog gurua oktobra 2000, supstanca te iste „crvene privrede“ bila pojedena a fabrike za koje tvrdi da su bile uspešne propale kao kula od karata. Pa, da su stvarno bile tako moćne, zar bi ih tamo neki šalabajzeri, one „dosmanlije“, tek tako raskurcali. U normalnim zemljama na ekonomiju ne utiče promena vlasti, pa čak i da neki političar naumi da opljačka neku fabriku postoje mehanizmi koji će ga sprečiti u tome a nadležni organi pre zatvora uputiti u ludnicu. Dakle, ono što je jako i stabilno ne ruši se tako lako. A da je tome tako, uverićete se na stranicama koje slede, pošto je Dragoslav Nastić otvorio Pandorinu kutiju u Simpu. Kompaniju nisu opustošile „demokratske vlasti“, već unutrašnje sile saouništenja, a isto je i u drugim firmama, takozvanim gigantima. Zna to verovatno i drug Gradimir, samo neće da prizna. Od takvog je, naime, materijala sazdan.

Nego, da ostavimo prvog vranjskog penzionera da na miru uživa prlodove državnog namešteništva, već da se vratimo na početak, gde smo u nabrajanju relikata prošlosti zaboravio da navedem i čuvene radničko sportske igre, pod kojima isključivo priznajemo one koje podrazumevaju odlazak na neku zanimljivu destinaciju tipa Zlatibor ili Crnogorsko primorje. Trudbenici tada iz kombinezona uskoče u trenerke, trudbenice iz „borosana“ u patike, pa zavisno od afiniteta na mali fudbal, pikado, odbojku, kamena s ramena ili natezanje konopca, sve po antičkoj doktrini zdravog duha u zdravom telu. I tako nedelju dana sporta, ali i razonode uveče uz muziku u hotelskom restoranu. Milina! Zašto nam je sam ovo palo na pamet? Priča se da se ovih dana (možda su se i vratili) negde na Crnogorskom primorju (u Čanju ili Sutomoru, prestonicama sindikalnog turizma) u sportskim disciplinama nadmeće odabrana ekipa iz javnog preduzeća susedne gradske opštine. U tu svrhu poterana su i službena kola, a gorivo i ine troškove, naravno, plaća sindikat firme koji će, naravno, pare dobti od same firme. Sad, da li su ovi veći sportisti od zaposlenih u drugim firmama, to ne znamo, kao što ne znamo ni da li su još neka javna preduzeća slala svoje talentovane sportiste na slična okupljanja u poslednje vreme. Uostalom, zašto je pa to važno? A firme, e moj druže Gradimire, propadoše, pojedoše ih dušmani.