Ono malo duše

Nemamo prava da se bunimo i izvlačimo kako nas vode nesposobniji od nas, jer gde smo mi bili tada kada su oni izabrani? U našim zatvorenim svetovima. Krajnje je vreme da svi izronimo i damo najbolji deo sebe ne kriveći i ne optužujući nikoga, jer svako treba da radi i čini najbolje što ume i zna

Te daleke 1987. kada sam došla i počela da živim u Vranju, mislila sam da je to grad u kome ću se tek kratko zadržati, zasnovati svoju porodicu i produžiti dalje, ali evo sada je 2014, a  ja sam i dalje tu, odomaćila sam se, saživela, zaživela i oživela. Izgradila sebe, svoj mikorkosmos, moj Magični svet, stvorila kutak u kome se ostvarujem i u kome se najbolje osećam.

***

Rođena sam u Nišu 1962, studirala sam u Beogradu gde sam i završila Fakultet primenjenih umetnosti. Vranje sam znala samo po Bori Stankoviću, muzici, trubačima, tada jakoj industriji, fabrikama obuće, tekstila i nameštaja. Počela sam kao profesor likovne kulture u Vranjskoj Banji, imala sam tada 24 godine.  Posle Niša i Beograda,  Vranjska Banja mi je bila kao mesto iz filma. Škola okružena prirodom, đaci pešaci, taksista koji je u  svom taksiju prevozio i po deset putnika koji su jedni drugima sedeli u krilu, pa čak i živinu. Sve mi je bilo novo i zanimljivo. Ljudi koji se poznaju poimence,  koji jedni drugima svakog jutra požele dobar dan, skromna deca, poslušna, željna da saslušaju, nauče i napreduju. Bila sam lepo prihvaćena i nije mi ni najmanje teško bilo da dam sve od sebe, ne bi li moji časovi bili što kreativniji i bolji.

***

Devet godina sam radila u Osnovnoj školi “Predrag Devedžić”, a onda sam shvatila da me čas od 45 minuta ne ostvaruje i ispunjava, da Vranje  nema ni jednu umetničku školu, ni mesto gde bi se spremali oni koji žele da upišu umetničke fakultete i arhitekturu; tako je nastala Likovna radionica koja već 17 godina traje pod okriljem Narodnog Univerziteta. Kroz nju je prošlo preko hiljadu dece, a njih 182 je do sada, otkad radionica postoji, uspelo da upiše željene srednje škole i fakultete umetnosti i arhitekture. Radionica je to čarobno mesto u kome se ja najbolje osećam, gde se akumulirala pozitivna energija, energija stvaranja i samospoznaje. Nju niko ne napušta, danas je to velika porodica koju čine generacije koje su prošle i ostale joj verne.  Generacija koja se sada sprema za fakultete kao i oni koji će tek polagati i ostvariti svoj san, svi oni jedni drugima pomažu i krče put. Sada je to već veliko iskustvo sticano godinama. U centru grada preko puta parka u senci starog stogodišnjeg divljeg kestena radjaju se i stvaraju dela, pročišćuju duše u potrazi za samoostvarenjem, u potrazi za lepotom i svetom u kome se ceni kreativnost , duševnost , plemenitost i ljubav. Po mnogo čemu Likovna radionica je jedinstvena u gradu u kome živimo, u zemlji i svetu ona je brend i bogatstvo ovoga grada, što će pokazati tek godine koje dolaze.

PROFIL
Vesna Marinković Stanković rodjena je 1962. godine u Nišu. Završila je srednju umetnicku skolu „Djordje Krstic“ u Nišu. Diplomirala je 1987. godine u klasi M.V.  Mirskog na Odseku za primenjeno slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je ULUV-a. Živi i radi u Vranju kao voditelj Likovne radionice Narodnog univerziteta. Samostalno je izlagala 1987. Beograd – Galerija SDK 1989,  u Vranju u Galeriji kulturnog centra 2000, u Vranju u Galeriji Narodnog univerziteta 2002, u Vranjskoj Banji „Sofka“ 2002, u Vladičinom Hanu u Galeriji kulturnog centra 2004, u Pirotu u Galeriji „Čedomir Krstic“ 2005, u Vranju u Galeriji Narodnog univerziteta 2006, u Galeriji Narodnog univerziteta 2009, u Galeriji Narodnog Univerziteta 2012. Izlagala je na preko devedeset grupnih izložbi i na više bijenala od kojih su neka imala međunarodni karakter.

***

Od kada sam počela da slikam, a kažu mi da sam se igrala četkicom umesto zvečke, jer je i moj otac slikar, bila sam u potrazi za svojim stilom, u stvari nekom vrstom samospoznaje i prepozatljivosti. I tako je nastao Magični svet. Trebao je da bude ciklus slika, a danas je to moj izraz, danas sam to ja, po tim slikama me poznaju i  prepoznaju . Sigurna sam da ta poetika, ta liričnost, kolorit i duh koji obitava u njima ne bi bio stvoren da sam stvarala na nekom drugom mestu. Magični svet je ujedno i slika Vranja kao i duše ovoga grada. Američki ataše Kristijan Rajt, kada se otvarao Američki kutak, video je moju izložbu  i poželeo je da  ponese moju sliku iz tog ciklusa, jer je u njima, kako on kaže, najviše prepoznao Srbiju i samim tim i sećanje na zemlju koju je zavoleo . Zanimljivo je i to da je trazio da njega i njegovu porodicu naslikam u srpskoj narodnoj nošnji, kao i to da zadržim sve simbole koje inače poseduju moja dela – rode, meredevine, petao, sunce koje je svima enigmatično i intenzivan kolorit. Nikada to neću zaboraviti jer je to bio jedan od najzanimjivijih umetničkih izazova koje sam ikada dobila.

***

 Moje slike su zamišljene i jesu anđeli čuvari ljudskog doma. Ja znam da život nije šetnja cvetnim poljem i da nije tako idealan kako ga ja predstavljam, ali ja to svim ljudima želim jer smatram da je dostizanje raja na zemlj naš primarni zadatak.

***

Kada sam došla u Vranje, bila sam tek druga slikarka u ovom gradu poslje Ljiljane Petrušijević; danas u Vranju živi i radi preko 70 likovnih umetnika. Tada su se izložbe održavale u maloj neuređenoj  sali za venčanja u opštinskom zdanju. Danas Vranje ima dve galerije u kojima izlažu mnogobrojni umetnici i iz drugih gradova.  Mislićete da govorim da nam danas cvetaju ruže. Ne, naravno da ne. Napredak je postignut ali ni približno nije  dovoljan, niti toliko veliki da bi smo se mogli nazvati  gradom kulture. Jer, mnogo još treba raditi i uraditi da bi se takvim imenom mogli podičiti. Pa radnici u kulturi poslednji primaju plate kada se ona raspodeljuje, zar to dovoljno ne kazuje?! Da ne govorim o Udruženju likovnih umetnika Vranja koje je mrtvo slovo na papiru. Imam osećaj da čekamo da nam mlade nadolazeće novopečene intelektualne snage ili političari unaprede sutrašnjicu. Pitam se od kad pa to živimo od prošlosti,  ili takozvane budućnosti? Zar živimo od onoga što smo jeli juče ili od onog što ćemo jesti sutra? Šta je sa ovim sada jedinim živućim i postojećim? Kao što nam niko nije stavio hleb u naša usta bez da ga sami nismo umesili, tako nam ni sutra niko neće unaprediti našu kulturu ako je sami ne unapredimo. Svako od nas nosi svoje ime, kao i ovaj grad, na svojim plećima, priznali mi to sebi ili ne. Ako volimo sebe, svoj život i sve ono sto smo u njemu i od njega uradili, onda volimo i ovaj grad kao mesto u kome obitavamo i njegovu kulturu, a kad nešto volimo onda je to ideal nas samih, naše odličje i naš odraz u kome se ogledamo.

***

 Da li smo mi marionete koje glume umetnike ili smo stvarno umetnici? Bunimo se što nas tretiraju kao društvene parazite, a ne kao  nositelje kulture. Ne čineći ništa, u njihovim očima mi to blagosiljamo. Vreme je da se probudimo iz sna ne čekajući više da nam drugi serviraju večeru  na tanjiru, već je servirajmo sami sebi. Oživimo naše udruženje, uredimo naše galerije, udruženim snagama obojimo ovaj grad, a samim tim i same sebe.

***

Vraćam se na 1987. godinu kada sam Vranje znala po Bori Stankoviću. Danas, 27 godina posle toga, kada bi neko poput mene došao u ovaj grad, poznavao bi ga i dalje samo po tom imenu. Ako se ne potrudimo da ostavimo dublji trag, ponovno zaživmo, objavmo monografije velikim umetnicima kao što je Zoran Petrušijević, ovaj grad se neće pomeriti ni korak dalje. Žao mi je što slika Vranja danas nije nimalo lepa . Živim pored Bujkovskog mosta i pijace i ne mogu, a da ne primetim toliku nehajnost i nebrigu, toliku nečistoću koja se nikoga ne tiče. Ne mogu, a da ne primetim i sve zamišljenija i bezizražajnija lica prolaznika koji često i ne vide jedni druge i ne prepoznaju se, čak se i ono “dobar dan”  sa osmehom izgubilo. Propale su fabrike, uništena radna mesta,  redovne plate su postale deo prošlosti, a neizvesnost i  briga kao i  borba za preživljavanje postale teška istina i realnost. Ja mogu da budem u čarobnoj radionici, mogu da zaronim  u moj Magični svet, ali ne mogu a da ne primetim svo to sivilo koje me na putu do mog radnog mesta prati . Ako se ne probudimo, ne trgnemo, ne osvestimo i svi zajedno ne učinimo nešto, Vranje će izgubiti i ono malo duše koja ga prati. A toliko divnih ljudi živi u njemu, toliko mnogo intelektualaca koji mogu i trebaju da napokon izrone na svetlost dana i krenu u stvaranje bolje sutrašnjice.

***

Ovim prozivam i sebe; niko nam to neće na tanjiru servirati. Nemamo prava da se bunimo i izvlačimo kako nas vode nesposobniji od nas, jer gde smo mi bili tada kada su oni izabrani? U našim zatvorenim svetovima. Krajnje je vreme da svi izronimo i damo najbolji deo sebe ne kriveći i ne optužujući nikoga, jer svako treba da radi i čini najbolje što ume i zna. Ne želim da mislim kako će sve propasti ili ostati isto, želim Vranje prepuno osmeha, muzike i boja,  umiveno, očišćeno. Vranje kojim ćemo se dičiti i ponositi, a to nije nemoguće i neostvarljivo. Želim da moja deca i sva druga deca ne žive u sivilu, želim da dobiju i oni svoju šansu da se bude i spavaju mirno, da imaju osmeh i sutra svojoj deci ispričaju neku lepu priču o vremenu u kome su živeli. Bojim se, da ako sve ostane ovako kako je sada, oni tu šansu neće imati, a to je najstrašnije i najtužnije od svega.

Vreme je za buđenje.