“Omladinski radnik” sa sertifikatom

Rad mladih sa mladima podrazumeva pomoć, kroz obuku, kako da se lakše dođe do posla jer je lutanje, bez potrebnih informacija, najveća prepreka zapošljavanju

Devetnaestogodišnji Marko Mladenović iz Prekodolca kod Hana, prvi i jedini sertifikovani „omladinski radnik“ na našem okrugu, brucoš Pravnog fakulteta u Vranju, jedan je od onih, danas retkih mladih ljudi koji ne sanjaju velike snove o lakoj zaradi, avionima i kamionima, svetloj budućnosti u koju će ga ugurati mama i tata ili uticajni rođak. Nema najmoderniji model mobilnog telefona i nema svoj auto, ali zbog toga nije u problemu ili hendikepu, naprotiv. Odavno je svestan da jedino radom na sebi, kroz formalno ili neformalno obrazovanje, volonterskim radom ali i radom na porodičnom poljoprivrednom imanju može da stvori novu – održivu vrednost za sebe i svoje okruženje. Pored toga, skoro tri godine je volonter hanske Kancelarije za mlade, volonter Crvenog krsta, bio sekretar zaštite učeničkih prava u Tehničkoj školi “Nikola Tesla”, a najponosniji je na, kako on kaže, najdragocenije iskustvo koje je stekao kroz rad na poziciji koordinatora UO „Divac omladinskih fonodova“ za projekte kandidovane sa teritorije opštine Vladičin Han.

VIŠNjE I JAGODE
Misliš li da si u hendikepu u odnosu na neke od svojih vršnjaka kojima roditelji, u materijalnom smislu, mogu mnogo više da pruže?
– Ne, sigurno ne, verujte mi na reč. Ništa mi ne fali. Imam ljubav i podršku porodice a za sve ostalo se borim sam. Bavim se i poljoprivredom na našem porodičnom gazdinstvu. Imamo hektar pod višnjom i oko 20 ari zasada jagode. Zajedno sa njima sam na njivi, uvek kad treba i nije mi teško. Tako zaradim džeparac, a na kraju, ako kasnije kroz život nešto pođe drugačije od onoga što planiram, imam znanje iz poljoprivrede pa mogu i od toga da živim. Ako se dobro organizuješ, stigneš svuda pa i da izađeš sa društvom, ali stvarno, ovo nije fraza.

Šta je „omladinski radnik“ i kako se postaje?

– To je, slobodno mogu da kažem, potpuno novo zanimanje koje, kako samo ime kaže, podrazumeva rad mladih sa mladima. Neko se pametno setio da samo mlad čovek može da razume potrebe, ambicije ali i probleme ove starosne kategorije, pa sam ja imao sreću da budem među prvih 25 polaznika jednogodišnje obuke koja je u Srbiji realizovana pod pokroviteljstvom USAID, Ministarstva za omladinu i sport i Nacionalne asocijacije praktičara omladinskog rada. Kroz niz seminara, treninga, radionica i online obuku, godinu dana smo učili veštine kao što su liderstvo, timski rad, pisanje projekata, rešavanje konflikta, komunikacija, pregovaranje i dr. Ideja je da posle pređenih svih modula obuke, nas 25 iz cele Srbije, budemo obučeni da stečena znanja i veštine prenesemo mladim ljudima iz svoje lokalne zajednice i na taj način doprinesemo podizanju nivoa svesti o značaju rada na sebi kao putu ka što kvalitetnijem životu. Ideja cele ove priče, u svom konačnom ishodu bi trebala da ima što veću zapošljivost mladih, jer je teško dolaženje do posla, ali i lutanje bez informacija o mogućnostima, jedan od najozbiljnijih problema prepoznat od strane mladih ali i institucija koje se njima bave.

To što si bio jedan od najmlađih polaznika ove obuke je bila tvoja prednost ili nedostatak?

– Mene je za ovu poziciju prošle godine kandidovala Kancelarija za mlade iz Hana i tada sam još bio učenik srednje škole “Nikola Tesla”. Obzirom da je ovo totalno depolitizovan posao, da su me birali mladi iz moje sredine, da me niko nije gurao – da tako kažem, želim da verujem da su moj dosadašnji aktivan volonterski status i rezultati mog rada bili prepoznati kao vrednost koja me preporučila za to. Mislim da kroz sve to pokazao da sam dovoljno zreo i dorastao da društvo na ovaj način ulaže u mene.

FONDACIJA DIVAC
Kažeš da si najviše obaveza imao ali i najvrednije siskustvo stekao kroz rad za Fondaciju „Ana i Vlade Divac“?
– To je jako ozbiljna fondacija. Morao sam i ovde da prođem posebnu obuku kako bi uopšte mogao da uđem u njihov tim, a onda sam i imenovan za koordinatora UO Divac omladinskog fonda koji je u Hanu podržao 10 omladinskih projekata vrednih 1,5 miliona dinara. Neki ljudi kad čuju o kolikom novcu je reč, neretko odmahuju rukom i kažu „uuu, pa vi sa tom lovom čudo pravite“. Moram da kažem da to nije novac koji vam neko daje na ruke. Udruženja i neformalne grupe su kandidovale svoje projekte pa je UO odlučivao o tome koga će podržati. Na kraju su svi bili zadovoljni a mogu da kažem da od svih deset projekata ima korist preko 3000 mladih u Hanu. Planinari su dobili simulirani teren za penjanje, OŠ „Branko Radičević“ košarkaški teren koji može da koristi svih 700 učenika ove škole, Sportski centar teren za odbojku na pesku, neka sela igrališta, uređen je jedan park ispred zgrade i još puno toga. Radeći na ovom projektu, pored iskustva, stekao sam i brojne kontakte a to vam je danas najvažnije. Dok smo radili ovih 10 projekata stalno sam bio na terenu pa me ljudi sada prepoznaju i već se interesuju za novu donaciju ove fondacije „Bebe u modi“ koju će voditi drugi tim ali naravno, uvek sam tu da im dam sve informacije ili ih uputim kako da do njih dođu.

Šta sada kada si obučen i sertifikovan „omladinski radnik“?

– Već sam održao praksu za srednjoškolce, u trajanju od 60 radnih sati. Cilj ove prakse je da im na što razumljiviji i njima prihvatljiv način prenesem sve ono što sam naučio na obuci i pomognem im da ovladaju veštinama koje sam ja naučio. Sa istim timom od 15 mladih ljudi radio sam obuku za pisanje projekata, pisanje CV-ja, motivacionog i propratnog pisma, obuku za aktivno traženje posla, posetili smo nekoliko mini fabrika koje se bave kožarstvom, tekstilom i drvnom industrijom, kako bi mladi ljudi imali priliku da se direktno upoznaju sa načinom rada, prilikama u kojima se proizvodi, ali i sa samim delatnostima koje sam spomenuo. Skoro me na ulici srela majka jednog od momaka koji je bio u ovoj grupi, prišla mi je i rekla mi da je njen sin potpuno drugačiji i ozbiljniji od kad smo počeli da radimo ove obuke. „Vredniji je nekako, realnije rezonuje i više poštuje nas kao roditelje i način na koji mi još uvek zarađujemo novac od koga i on živi. Više se ne zanosi velikim pričama i ozbiljno razmišlja o svom budućem zanimanju. Videla sam da pravi spisak zanimanja koja Hanu nedostaju i sviđa nam se što ne razmišlja da ode odavde. Dobar si posao odradio sinko.“ Reči ove majke su me ubedile da ima šanse da kroz priču koju smo zavrteli stvarno ostvarimo cilj i povećamo zapošljivost mladih. Bolji motiv da radim i dalje od ovoga ne postoji.

ŽIVOTNI MOTO

Sve ovo deluje ozbiljno, koliko ti to vremena oduzima, kako si u to uklopio obaveze u školi?

– Da, tu nema zabušavanja. Ako ne središ papire i račune o utrošenim sredsvima, ako ne izađeš na teren, ako ti kasne izveštaji, kao i u svakom drugom poslu, neće te više angažovati i onda si u problemu. Ja sve ovo radim za “dž” ali sam maksimalno disciplinovan i dosad se niko nije žalio. Iskreno, često sam i iz škole odsustvovao i moram da se zahvalim Tehničkoj školi iz Surdulice i svim profesorima koji su uvek imali razumevanja za ove moje aktivnosti.

Zašto si izabrao Pravni fakultet i zašto baš u Vranju?

– Pravo je tesno skopčano sa srednjoškolskim obrazovanjem koje sam završio. Bio sam na smeru tehničar obezbeđenja – područje rada ekonomija, pravo i administracija. Posebno su me zanimali pravni predmeti a za to je zaslužna i moja profesorka. Većina mojih vršnjaka je otišla za Niš ili Beograd, ja sam izabrao Vranje kako bi bio što bliže svom Hanu, kako bi mogao da nastavim da se bavim podizanjem nivoa kvaliteta života mladih kod nas a na kraju, šta bi bilo ako bismo svi otišli odavde? Znate, ja sam odrastao na selu u porodici sasvim običnih ljudi, mama radi u fabrici nameštaja, a otac radi na građevini. Mi smo upućeni jedni na druge i uvek kad mogu, a iskreno, često i moram, pomažem i njima.

Na kraju ovog razgovora Marko nam je rekao da ima svest da ne može zauvek da se bavi volonterskim radom ali da veruje da će ipak neko u ovoj maloj sredini prepoznati njegove kvalitete i da će mu se uloženi trud i rad na sebi isplatiti. Svestan je da je konkurencija velika pa zato grabi ka novim znanjima koja su mu neophodna da se izdvoji iz mase.  Želeo je da sa našim čitaocima podeli i svoj životni moto:

„Planiraj unapred, organizuj se i utvrdi nedeljni raspored. Ne ostavljaj obaveze za sutra, poštuj svoje i tuđe vreme.”