Zemlja ljudi

, , , , ,

„Srbija u susret Istoku“, naziv je planinarske ekspedicije sa koje se nedavno vratio neumorni istraživač, planinar i adrenalinski zavisnik, član Planinarsko-speleološkog kluba Dvig iz Vladičinog Hana. Upoznao je kulturu, religiju i navike ovdašnjih ljudi koji nisu ukalupljeni zakonskim i religijskim normama. Od svojih domaćina je saznao da su oni, do Islamske revolucije ’79.godine, živeli veoma naprednim, gotovo zapadnjačkim životom

„Srbija u susret Istoku“, naziv je planinarske ekspedicije sa koje se nedavno vratio Nemanja Milosavljević, neumorni istraživač, planinar i adrenalinski zavisnik, član Planinarsko-speleološkog kluba Dvig iz Vladičinog Hana. On je deset dana, zajedno sa još dvojicom kolega iz kluba, proveo u Turskoj gde su pored obilaska i upoznavanja sa kulturom, mentalitetom i samom zemljom, osvojili i vrh planine Ararat (5.137m). Nemanja potom sam nastavlja ka Iranu, gde je proveo punih 30 dana. Sve ovo su finansirali sopstvenim sredstvima, ali pre svega zahvaljujući sve popularnijem Cauchsurfingu-u.

– Ti je, u stvari, najveća zajednica ljubitelja putovanja koji su spremni da vas ugoste u svom domu, ali i da budu vaši gosti, i to sve za džabe -objašnjava Nemanja na samom početku razgovora.

BIBLIJSKI ARARAT

Povod da 22. juna krene put Turske i Irana bili su intrigantni i motivišući utisci koje je, kao ljubitelj iranske kinematografije, stekao gledajući njihove filmove. To ga je navelo da se sretne sa ljudima punim čovekoljublja, strpljenja, gostoprimstva, vrlina koje je prepoznao u iranskim filmovima. Dobio je više od očekivanog, utiske dovoljno upečatljive i pozitivne da je sebi i tamošnjim novostečenim prijateljima, obećao ponovno viđenje.

U Turskoj, sa dvojicom drugara iz hanskog planinarskog kluba, Nemanja je proveo deset nezaboravnih dana. Boravak u Kurdistanu i okolini jezera Van, kao i uspon na biblijsku planinu Ararat, ovi mladi momci su priželjkivali odavno. Svih deset dana su boravili u militarizovanoj oblasti koja je pod kontrolom Kurdske radničke partije – nezvanične i paravojne formacije kurdske manjine.

– Imali smo domaćina i vodiča Redžepa, koji nam je organizovao putovanje koje je bukvalno bilo ilegalno i na sopstvenu odgovornost, ali se kroz ovaj kraj drugačije i ne može. Ako nemate lokalnog vodiča, svaki korak je rizičan. Moram da kažem da smo bili toplo primljeni, videli sve što nas je zanimalo, a usluge vodiča, prevoza i transporta -uglavnom konjima, nisu skupe. Od lokalaca smo čuli da sav prihod koji ostvare na ovaj način, vodiči i transporteri daju za finansiranje njihove armije.

Uspon na Ararat, na kojoj se, po legendi, zaustavila Nojeva barka, opet je, priča nam Nemanja, posebno iskustvo. Pre penjanja, obišli su vulkan Nemrut koji na vrhu, u svom krateru, ima jezero. Posetili su i najveće slano jezero na svetu – Van, koje je poznato kao jedino stanište autohtone rase belih mačaka sa očima različite boje koje plivaju u jezeru. U Turskoj su boravili u sklopu srpsko-jermensko-ruske ekspedicije, a kraj boravka u ovoj zemlji značio je i rastanak sa Bojanom Miloševićem i Milošem Pešićem koji su, zbog ograničenih finansijskih sredstava, morali da se vrate u Srbiju. Put za Iran, Nemanja nastavlja sam.

Prva urbana sredina u kojoj se obreo je Južni Teheran, nastanjen sa čak 12 miliona stanovnika. Prema njegovim rečima, ovo je grad koji deluje neverovatno haotično, mračno i zagušljivo od velikog saobraćaja. U Teheranu j posetio najbogatiji muzej dragog kamenja na svetu.  

Njegova sledeća odrednica na putu koji je prelazio isključivo autobusima bila je Damavand, najviša iranska planina, koja je zapravo i najveći vulkan u Aziji ( 5.671m ).  Zanimljivo je reći i da na ovoj planini raste vrsta maka iz koje se dobija opijum.

– Nije bilo lako, ali sam uz pomoć novostečenih prijatelja iz Irana savladao sve prepreke, pa i onu najnezgodniju – sumporna isparenja pri samom vrhu planine, što otežava disanje i usporava kretanje. Spavao sam u porodicama Cauchsurfera i mogu vam reći da dosad nisam upoznao otvoreniji i gostoprimljiviji narod.

RAMAZAN

U Iranu je boravio u vreme Ramazana, kada se čitavog dana posti, ali je uživao prilivilegiju da za goste i putnike ovo pravilo ne važi. Ovo je samo jedna od olakšica koju njihova, iako zapadnjačkoj kulturi predstavljena kao stroga religija, dozvoljava. Nemanja nam kaže da Iranci imaju izreku da je „gost dar od Boga“, pa se on tako i osećao. Uprkos zakonima koji su veoma strogi, narod je liberalan u shvatanju i kod kuće su, za razliku od javnih mesta, opušteni i spontani.

– Zabranjen je alkohol, a samo za posedovanje dobijate šest meseci zatvora. To važi u javnosti, ali sam u nekim kućama nuđen alkoholom. Trudio sam se da maksimalno poštujem njihovo gostoprimstvo koje, pored ostalog, podrazumeva i to da se nepristojnim gestom smatra ako muškarac ženi pruži ruku.

Kultura domaćina i njihova želja da ugode gostu ide toliko daleko da ne dozvoljavaju da gost bilo šta plati, počev od hrane, pića pa do karte za prevoz, čak se to smatra uvredom.

KAVKAZ I MAROKO
Članovi  kluba DVIG su samo tokom ove godine obišli 20 zemalja: Rusiju, Gruziju, Jermeniju i većinu evropskih država, osvajajući planinske vrhove i istražujući prirodna i ostala njihova bogatstva. Planiraju da naredne godine putuju u zemlje Srednjeg Istoka, a Nemanja nam otkriva da će obavezno posetiti Kavkaz i Maroko.

– Prilike u saobraćaju su tek priča za sebe. Očekivao sam razvaljene autobuse i rupe na putevima, ali sam se uverio u suprotno. Putna infrastruktura im je besprekorna a prevoz uredan, čist, konforan i jeftin. Za jedan dolar se možete voziti 100 kilometara!

Jak utisak je na njega ostavio obilazak Golestan palate u Teheranu, u kojoj su generacije persijskih careva gradile svoje dvorove i bašte od kojih svaka, u tom ogromnom kompleksu ima posebnu namenu. U jednoj se ispija čaj, druga služi za druženje, bašte takodje imaju svoju namenu a kultura ispijanja čaja je prisutna na svakom koraku. Ovaj ogroman kompleks palate odlikuje visoka umetnička vrednost, raskoš i bogatstvo koje se pruža na sve strane.

– Puno je ukrasa i detalja od zlata i brilijanata pa se osećate kao da ste u bajci. Ovo je kraj poznat po persijskim baštama koje su prave oaze savršeno negovanog zelenila. Oni nemaju kafiće i diskoteke, pa se večernji život i trenuci opuštanja svode na boravak u baštama i parkovima u kojima se ispija crni čaj obogaćen raznim dodacima. U vreme Ramazana, sve aktivnosti u Teheranu se pomeraju za noć pa tako nije neobično da vidite ljude koji šetaju, džogiraju, trguju ili rade u sred noći. Sve trgovine su otvorene po celu noć.

Iz Teherana, put ga vodi u pustinjski grad Jazd, u kome su kuće zidane isključivo od blata. Ovo je inače prestonica stare persijske religije Zaratustrijanizam. Tamo je boravio u porodici zaratustrijanaca koje odlikuje verovanje u Boga Ahura Mazdu. Grad je, priča nam on, dom specifičnih „kula tšine“ u kojima su do pre 60 godina sahranjivani pripadnici te religije i to na vrlo specifičan način. Tela pokojnika su odnošena na vrh kule i ostavljana da ih tu rastrgnu lešinari. Ovo danas više nije praksa, ali kule stoje kao istorijski, kulturni i verski spomenici koje turisti često obilaze.

OPRAVNE ŽENE
Sa neverovatnim ushićenjem govori o utisku koji je stekao o iranskim ženama koje su, kako kaže, neočekivano otvorene i iskrene u komunikaciji. Požrtvovane su, predane porodici i poslu, spsobne, reaguju brzo i, kako on kaže, u našem žargonu „opravne“ u svakoj situaciji. Žene u javnosti moraju da nose marame, duge košulje – zadnjica, ruke i noge moraju da budu sakrivene od očiju javnosti. To, prema Nemanjinom utisku, ne deluje nimalo sterilno i uštogljeno, naprotiv:
– One su od tih ograničenja izgradile potpuno jedinstven i nadasve ženstven stil, u osnovi sveden a opet beskrajno maštovit i estetski upečatljiv. Takodje, veliki broj Iranki je uradilo korekcije nosa. To je zapravo jedini deo na telu koji je, prema njihovim zakonima ali i religiji, dozvoljeno korigovati. Isto to rade i muškarci, što je kod njih stvar mode ali i svojevrsni dokaz društvenog statusa – priča Nemanja.

– Svi gradovi koje smo obišli su višemilionski, ali uprkos tome što vlada velika gužva, imate utisak da svako zna gde je pošao i da sve savršeno funkcioniše. Posetili smo i selo Mejmand, u kome ljudi žive u pećinama, tu smo i spavali jednu noć. Svoje domove grade pod zemljom iz prostog razloga što tako diktiraju klimatski uslovi i visoke temperature. Pod zemljom je daleko prijatnije. Nakratko smo posetili i nomadsko selo u pustinji Dašte Kaluči, u kojoj je izmerena najviša temperatura na svetu, čak 76 stepeni. Imate osećaj kao da stojite ispred kalorifera. Noću temperatura padne na 40 stepeni, ali je jako neugodno. Telo ne može ni da se znoji, svaka kap se odmah suši na koži. E, tu sam jedva izdržao.

Pravi izazov za ovog mladog čoveka je bio grad Širaz, koji važi za najliberalniji grad u Iranu, inače poznat po tome što se u blizini nalazi antička prestonica persijskog carstva Persopolis koju je u svom osvajačkom pohodu spalio Aleksandar Makedonski. Ovde je posetio i kompleks pećinskih grobnica persijskih careva Nakše Rostam.

Još jedna stanica na putu po Istoku je bio grad Isfahan, u kome je smešten najveći trg u Iranu poznat pod nazivom Imam Homeini skver.

– Ovo je najveći bazar koji sam video. Prodaje se sve, začini, čajevi, tepisi, umetnički predmeti, bakarno posudje, hrana, nakit…

ČAJANKA U BAŠTAMA

Nemanja, kao rezime ove četrdesetodnevne planinarsko-turističke ekspedicije, priznaje da je doživeo neverovatno i prebogato iskustvo u svakom smislu. Upoznao je kulturu, religiju i navike ovdašnjih ljudi koji nisu toliko ukalupljeni zakonskim i religijskim normama koje su u javnosti poznate kao veoma stroge. Od svojih domaćina je saznao da su oni, do Islamske revolucije ’79.godine, živeli veoma naprednim, gotovo zapadnjačkim životom. Veliki broj ljudi govori engleski jezik, pa su se lako i sporazumevali. Kao iskustvo neprevodivo u reči, prenosi nam i utisak o hrani koju odlikuje neverovatan spektar, našoj kuhinji nepoznatih začina.

– Najviše se jedu pileći ražnjići marinirani u šafranu i jogurtu. Piletina u sosu od oraha je tek poseban gurmanski ugodjaj, a ogrešio bi se da ne spomenem i teletinu sa leblebijama. Probao sam i njihov čuveni tradicionalni sladoled „falude“, koji izgleda kao zamrznute špagete. Ljudi ovde rade ali i uživaju u odmoru. Iako sam bio gotovo siguran da se ispijaju tone kafe, prevario sam se. Čaj i kolači se služe obavezno, a na svakoj zelenoj površini možete videti ljude kako sede na ćilimima i lagano uživaju u čajankama.“

Za kraj posete, ostavio je obilazak grada Hamedan, gde je posetio grobnicu islamskog filozofa Avicene i najveću vodenu pećinu na svetu, zatim Ahvaz grad u Persijskom zalivu u kome su temperature preko 50 stepeni gde se uverio u poštovanje tradicije koja nalaže da, uprkos visokim temperaturama, muškarci moraju da nose isključivo duge pantalone a žene, ukoliko odluče da se u moru kupaju zajedno sa muškarcima, to čine obučene.

 – Vratio sam se drugačiji, to je sigurno. Bogatiji za puno novih i bliskih prijatelja kojima ću, u skladu sa pravilima Cauchsurfingu, uzvratiti gostoprimstvo u svom domu. Jedno je sigurno, gostoprimljivije i otvorenije ljude dosad nisam sreo. Ovo putovanje je srušilo sve predrasude, ako sam ih i imao o ovdašnjoj civilizaciji a koje zapadnjačka, kroz američke filmove, predstavlja u totalno iskrivljenom svetlu. Ovim dobrim ljudima vratiću se još koliko naredne godine, tako smo se dogovorili“.