Sudije imaju tri meseca

, , , ,

Prema obavezujućim instrukcijama Vrhovnog kasacionog suda, svi parnični, vanparnični i izvršni predmeti povodom kojih postupci traju preko deset, i predmeti u krivičnoj materiji koji traju duže od pet godina, moraju da se okončaju do 15. novembra 2014

Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda Srbije, obelodanio je krajem prošle godine postojanje dokumenta pod nazivom „Jedinstveni program za rešavanje starih predmeta u srpskom pravosuđu“ sa obavezujućim instrukcijama za sve sudove u Srbiji da se do 15. novembra ove godine, dakle u naredna tri meseca, otarase tzv. starih sudskih predmeta. Prema programu koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, starim predmetima smatraju se oni koji u parničnoj, vanparničnoj i izvršnoj sudskoj materiji traju duže od deset, odnosno u krivičnoj preko pet godina.

PETNAESTI SUDIJA

U javnosti je odmah postavljeno pitanje koliko je pomenuti rok realan, jer je reč o velikom poslu i broju nerešenih predmeta od kojih se vrti u glavi. Tu je i nezaobilazna činjenica da sudije neke od tih predmeta ne mogu da reše deset ili više godina, neke i preko dvadeset. Pa, kako će sad za tri meseca?! Stojadin Sanković, predsednik Osnovnog suda u Vranju, koji je tu funkciju nakon izbora na predlog Visokog saveta sudstva preuzeo 1. juna, formirao je brže-bolje timove za rešavanje starih predmeta. On otkriva da sudije ovog suda, na šestomesečnom preseku, „u radu“ imaju oko 1.400 predmeta sa oznakom „stari“. Najviše je tzv. izvršnih predmeta na osnovu verodostojne isprave, čak 989. Slede izvršni na osnovu izvršne isprave (305), krivični (57), parnični (40) i 10 predmeta u ostavinskom postupku.

– Mislim da zacrtani cilj možemo ostvariti. Recimo, od 57 starih krivičnih predmeta, jedanaest smo rešili za mesec dana. Kad sam došao, imali smo 56 starih parnica, rešili smo šesnaest za mesec i po dana. Formirani su timovi za praćenje dinamike rešavanja, svaki se predmet analizira i svaki sudija dobio je naredbu u pisanoj formi koje predmete ponaosob mora da reši do 15. novembra. Optimizam uliva činjenica da smo u periodu 2010-2013. rešili oko 12.000 starih predmeta u svim materijama- kaže Stanković.

Problem je u prethodnom periodu bio taj što su u procesu reorganizacije sudova i reforme pravosuđa pojedini predmeti sa oznakom „stari“ išli iz ruke u ruku, menjajući po deset-petnaest sudija.

– Zato ne treba kriviti sudije kod kojih su ti predmeti trenutno, jer oni su ih zadužili pre dva, tri meseca. Na njima je sada da ažuriraju postupanje. U krivičnoj materiji ročišta se zakazuju na petnaest, a najviše mesec dana, za šta sam izdao posebnu naredbu – navodi Stanković.

Nadzor nad ovim poslom, po nalogu Vrhovnog kasacionog suda, vrši Apelacioni sud u Nišu. No, izgleda da je 15. novembar više psihološki, nego realan „ded-lajn“ za sudije. Posebno iz razloga što je izvršna materija rak-rana lokalnog pravosuđa.

– Ostaće nam problem sa izvršnom materijom. Ne mogu da garantujem da će svi postupci biti okončani u toj oblasti jer, objektivno, to nije realno. Ne samo ovde, već u celoj Srbiji – kaže Stanković.

Advokat Mladen Vasić takođe sumnja da je moguće rešiti ovoliki broj predmeta do 15. novembra tekuće godine.

– Čak i da se ročišta zakazuju na petnaest dana, moram podsetiti da se, na primer u parničnom postupku, sve još uvek u starim predmetima odvija po starim pravilima. Dakle, ne primenjuje se novi Zakon o parničnom postupku kojim je znatno ubrzan postupak. Po tim starim pravilima strankama su na raspolaganju razne procesne mogućnosti koje omogućavaju manipulacije, prolongiranje dokaznih i drugih sudskih radnji, što produžava postupak u nedogled – podseća Vasić.

Procesni zakoni su takvi da daju mogućnost svim strankama u postupku da se ponašaju komotno i odugovlače postupak. Advokat Jovan Aleksić kaže da se ovaj problem može rešiti na vrlo jednostavan način.

– Procesni zakoni moraju se izmeniti u mnogim njihovim delovima. Najpre, u smislu da sud i sudija imaju obavezu, a ne mogućnost da preduzimaju oštre mere prema onim učesnicima u postupku koji zloupotrebljavaju procesna prava. Tipa, svedok ne dođe pet puta, veštaci daju nalaz na dan suđenja, pa se ročište mora odložiti, odugovlače i advokati koji imaju politički angažman i samim tim drže neke sudije u šaci. Sa tim se pravosuđe mora izboriti ako želi da bude efikasnije – smatra Aleksić.

KAMEN OKO VRATA

Mnogi će postaviti pitanje, da li je moguće da se srpsko pravosuđe toliko srozalo da pojedini predmeti traju po deset, petnaest, dvadeset, pa neki i tridseset godina (vidi okvir „Predmeti rekorderi“). Pored već pomenutih, postoje i drugi, vrlo banalni mehanizmi putem kojih se stvaraju tzv. stari predmeti. Jedan od njih otkriva vranjski advokat Slobodan Pavlović.

DRAGAN STEFANOVIĆ, VF VIŠEG SUDA
STRANKE IMAJU PRAVO NA NAKNADU
Dragan Stefanović, vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Vranju priznaje da pravosuđe boluje od neefikasnosti i sporog rešavanja predmeta.
– Stanke imaju primedbe, mi pokušavamo da objektivno sagledamo svaki slučaj gde ima pritužbe i da utvrdimo da li se radi o neažurnosti, neradu sudija ili nečemu trećem.  Podsećam da od 21. maja ove godine građani imaju pravo da ukoliko smatraju da proces traje predugo, podnose žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud u određenim slučajevima može dosuđivati određene sume na ime naknade štete, ali samo kad bude utvrđeno da je sudija namerno odugovlačio postupak – napominje Stefanović.

– Kad god se tokom ovih silnih reformi izabere novi sudija i dođe na novo radno mestu u sudu, šta rade stare, postojeće sudije? Imajući u vidu da je neophodno da novajliju obezbede određenim brojem predmeta kako bi imao šta da radi, postojeće sudije to koriste i stare, teške predmete prebace tom novom sudiji. Njemu je kamen oko vrata obešen od starta.

Pavlović dodaje da je novom sudiji, samo da bi se upoznao sa takvim predmetom, potrebno mesec, dva. 

– A da bi ostvario mesečnu normu – nastavlja Pavlović – sudija mora da uradi sto predmeta mesečno. On takav, težak predmet ne može za mesec dana samo da pročita. Što je najinteresantnije, kada bi se izvršila ozbiljna kontrola, kakvih nažalost nema, videlo bi se kretanje tih starih predmeta i videlo bi se ko je kome, uslovno rečeno, uvalio taj stari predmet oslobađajući sebe tereta. I videlo bi se da često, upravo ta tehnologija, ima za posledicu zastarevanje u krivično-pravnim stvarima.

Aleksandra Tošić-Arsić, portparolka i sudija Osnovnog suda, predstavlja tipičan primer sudije koji je prilikom reforme 2010. godine zatrpan neshvatljivo velikim brojem predmeta.

– Kao tek pridošli sudija sam te godine primila oko 400 predmeta u krivičnoj materiji. To je strašna brojka za jednog mladog sudiju. Ipak sam uspela da za godinu, godinu i po broj predmeta svedem na 140. Sada u radu imam oko 80 predmeta, a na nivou celog krivičnog odeljenja na šestomesečnom preseku ove godine imali smo ukupno 688. To govori da smo ipak uspeli da rešimo zaista neverovatan broj predmeta, među njima i veliki broj tzv. „starih“ – naglašava Tošićeva.

BEZ OZBILjNIH KONTROLA

Ozbiljnih kontrola i prevaspitavanja nesavesnih sudija nažalost u ovoj zemlji nema. Nekakvu kontrolu rada nižih sudova, po pravu nadzora, vrše viši sudovi, podseća Stojadin Stanković. Ali, da li te kontrole imaju nekekav efekat, da li će biti poledica po nesavesne sudije koje su godinama nekome „uvaljivale“ one teške predmete o kojima govori advokat Pavlović?

– Svaki stari predmet je „snimljen“ detaljno. Da li će biti pokretanja postupka odgovornosti protiv sudija pojedinaca ili ne, to ne znamo. To je u nadležnosti Visokog saveta sudstva. Uglavnom, kod predugog trajanja postupka ispašta država koja plaća naknadu štete strankama – zaključuje Stanković.

ZORAN IVOŠEVIĆ, BIVŠI SUDIJA VRHOVNOG SUDA
PRAVOSUDjU POTREBNA KATARZA
Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije smatra da se, kao i po svakom drugom pitanju u pravosuđu, i u pogledu gomilanja starih predmeta mora insistirati na pitanju individualne odgovornosti i sankcija, kako bi sudije ubuduće znale šta smeju, a šta ne smeju da rade. Toga, međutim, u Srbiji nema.
– Sud nije zgrada, arhitektonski objekat, sud čine ljudi koji tamo rade. Mora se voditi računa o kadrovskom sastavu. Nedavno sam pročitao izjavu ministra pravde koji kaže „mi ćemo se baviti institucijama, nećemo se baviti personalnim pitanjima“. Pa, nema institucija bez ljudi, u konkretnom slučaju bez ljudi koji sude. Ako tu ima problema, ne možemo očekivati da se stanje popravi. Onaj koji je recimo korumpiran, koji drži i ne rešava predmet i zabrazdio je u tome, ne može da se izvadi iz blata jer ima putera po glavi. Pa ga ti kojima je nešto nekada učinio podsećaju da to mora i dalje da radi. Ne može taj da se popravi sam od sebe. Ako su te sudije i dalje sudije, moram da priznam da sam pesimista i ne verujem da će se stanje popraviti bez radikalnih poteza. Pravosuđe mora kadrovski da se pročisti, jer su u sudovima i dalje sudije koje su učestvovale u izbornim krađama, sudije osuđivane prvostepenim presudama za nedozvoljene radnje, nasilje u porodici i slično – zaključuje Ivošević.

PREDMETI REKORDERI
U lokalnom pravosuđu postoji predmet iz 1980. godine kada je Stanoju Simonoviću oduzeto 5.000 kvadrata zemlje sa stambenim objektom za potrebe formiranja Bunuševačkog groblja na periferiji Vranja. Do danas, 34 godine kasnije, vlasniku nije isplaćena naknada za ekspropriisanu imovinu. Spor je na sudu i u finansijskom smislu će biti vrlo „težak“ za Grad Vranje jer je suma za isplatu dostigla 15 miliona dinara.
Advokat Miroslav Nešić kaže da je u praksi imao mnogo predmeta u kojima se na presude čekalo i više od dvadeset godina. Jedan koji je trajao šesnaest državu je „olakšao“ za tri miliona dinara.
– Reč je o krivičnom postupku započetom 1997, a pravno okončanom tek 2013. godine. Presuda je bila oslobađajuća po moje klijente. Onda sam pred Ustavnim sudom pokrenuo postupak zbog povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je presudio u našu korist i obavezao državu da njima četvorici plati po 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti zbog odugovlačenja, plus troškove postupka – kaže Nešić.
Advokat Mladen Vasić navodi da ima predmet koji je tužbom započet u septembru 2000. godine. Nezadovoljni radnik jednog državnog vranjskog preduzeća koji je bio ispod crte na rang listi za dodelu stana solidarnosti podneo je tužbu, a sud pravnosnažno presudio posle dve godine presudom da je odluka o dodeli stana bila nezakonita. Po zakonu je trebao uslediti novi konkurs, ali to se nije dogodilo.
– Prema stavu sudske prakse u sporu tzv. pune jurisdikcije zaposleni koji nije dobio stan može tražiti od suda da sam izvrši rangiranje za dodelu stana. Taj drugi postupak sam ja u ime svog klijenta pokrenuo 2002. godine i on, evo, još uvek traje, punih dvanaest godina. U jednom drugom predmetu utvrđivanja obima zaostavštine iz 2000. godine, osoba je umrla, a naslednici ne mogu do danas da se dogovore oko toga šta je ona stekla za života. Išla je tužba, pa protivtužba, pa su se javili tzv. „umešači“ i u startu je napravljena zbrka sa raznim dokaznim predlozima. U tom slučaju ni danas, četrnaest godina posle, nema čak ni prvostepene presude, tako da će to potrajati – zaključuje Vasić.