U moje vreme je bila jedna partija i jedan razum. Verovatno smo zbog toga svi lepo živeli i svi imali sve. Danas ima mnogo partija, ali nisam siguran da ima razuma. Ali sam siguran da ima mnogo onih koji nemaju ništa i mnogih bez lepog života
Olako sam prihvatio „zadatak” Vranjskih. Mislio sam – lako ću ja to. Toliko ima stvari o kojima bih progovorio.
Nije baš tako.
O mnogima bih pisao, ali jednostavno, ne mogu. Misli su mi toliko nesređene, da, naprosto, ne idu na papir.
O drugima ne vredi da pišem jer su nerešive – ovaj narod, moj narod, ne može ili ne želi da reši ni ono što nam – život znači.
Zašto smo ovakvi kakvi jesmo, nikada mi nije bilo niti će da mi bude jasno.
***
Neka se ne ljute svi moji prijatelji rođeni pre i posle 1954, ali smo mi bili najbolja generacija koja je odrastala i stasavala možda u najboljem periodu prošlog veka.
Imali smo sve – i detinjstvo i ljubav, devojke, drugare, prijatelje, studiranje, i mogućnost zaposlenja, siguran posao, sigurne plate, stabilne porodice …
Znali smo za što učimo, znali smo da nas čeka posao, plata, budućnost. Mogli smo da planiramo porodicu.
Ovim tekstom sam se vratio u svoje detinjstvo. Mladost smo proveli bez briga koje muče današnje devojke i mladiće. Išli smo bezbrižno u školu gde smo imali profesore sa oreolom oko glave. Poštovali smo ih, cenili i voleli. Večeri smo provodili na korzou, u šetnji, a ne u zadimljenim i bučnim kafićima gde niste sigurni šta pijete i šta puše. A mi nismo ni pušili. Dan nam je bio dan, a noć noć. Naravno, sa nama nisu bili profesori.
Danas teško razlikujem učenike od nastavnika, svi imaju ista ponašanja i svi sede do duboko u noć. Često se pitam kako sutradan profesor ispituje svog učenika – da li lekciju ili o onome što su imali u kafiću. Može li takav pedagog pedagoški da deluje na učenike? Ima li autoritet?
Gimnazija nam je bio najlepši deo života. Živeli smo kao jedna velika družina gde smo se međusobno družili voleli.
A moj sin je gimnaziju završavao u stresu od mogućeg odlaska na ratište. Njegovih osamnaest godina pamtićemo po bombama, agresiji, inflaciji… po regrutaciji i strahu da svakog treniutka može da ode u rat.
PROFIL
Rođen u Donjem Žapskom kod Vranja, 21. septembra 1954. godine. Oženjen, ima dvoje dece. Supruga je takođe lekar.
Medicinski fakultet završio u Nišu 1980. godine, specijalizaciju iz interne medicine 1994. a subspecijalizaciju iz gastroenterohepatologije 2000.
Prvi subspecijalista iz te oblati u vranjskoj bolnici i prvi na niškom Medicinskom fakultetu.
Najpre, pune četiri godine, radio u Hitnoj pomoći gde je bio i načelnik.
Zatim, šef Odseka gastoenterohepatologije Internog odeljenja Bolnice u Vranju od formiranja.
Pre deset godina bio Koordinator tadašnjeg Medicinskog centra, što je bukvalno značilo zamenik generalnog direktora. Tu funkciju obavljao dve godine. Danas upravnik Bolnice.
Deset godina bio predavač specijalizantima na Medicinskom fakultetu u Nišu.
Čest predavač na tribinama SLD-a i kongresima gastroenterohepatologa i hirurga. Samo u Vranju godišnje održi po desetak predavanja. Još po toliko u drugim mestima.
U poslednjih dvadeset godina učestvovao na svim svetskim i evropskim kongresima gastroenterohepatologa.
Objavio 2007. endoskopski atlas: “ENDOSKOPIJA PROKSIMALNOG SEGMENTA GASTROINTESTINALNOG TRAKTA”. Kniga je izazvala veliku pažnju u čitavoj Evropi, s obzirom da ništa slično u to vreme nije bilo objavljeno. Trenutno je ima u nekoliko evropskih zemalja.
Strahota!
Teško mi je i sad da pišem o tome.
***
Studirao sam u Nišu i završio fakultet u roku. Učili smo naše škole, a ne tamo neke Bolonje. Bilo je teško i naporno, ali zato veoma uspešno. Sa takvim znanjem danas je moja generacija izuzezno poznata i priznata svuda, pa i u mnogim stranim zemljama. Mi smo učili i upijali znanje od svojih profesora. Učili smo i imali od koga da naučimo, ali nismo imali neke dodatne privatne časove.
Danas se to znanje kupuje i plaća.
Sada je sve to – tako imaginarno! I škola, i fakultet, i znanje, i zapošljavanje, posao, porodica …
Jedino što je sigurno to je Bolonja, tamo neki Fabusi, i nesigurna budućnost.
***
Moj otac je bio učitelj i živeli smo samo od njegove plate. Brat i ja smo studirali i – imali pare. U to vreme smo dobijali studentske kredite i bezbrižno koračali u budućnost. Tada se tako živelo jer je bio socijalizam u koga smo pljuvali sve dok nismo dovde došli. Ponekad sa svojim prijateljima komentarišem kako ja nikada ne bih bio lekar da nije bilo onog i onakvog socijalizma. Moje poreklo je sa sela i verovatno bih sada čuvao ovce na nekom proplanku obogaćenom uranijumom.
Sada gledam ovu decu, mnoge odlične učenike koji nemaju pare za studije, a čiji roditelji ne rade niti više mogu bilo gde da se zaposle. Pitam se kakva je budućnost te naše dece. Pa naravno – u kafićima i po ulicama. A ulice, zna se šta donose!
Igrom slučaja, na takvoj sam funkciji da moram da brinem za stotinak maldih koji rade, a ne primaju platu. I ne njihovom nego našom krivicom. Ono što je bilo do njih – uradili su, završili su fakultet. Ono što je do nas, njihovih roditelja – odradili smo – nismo im omogućili bolji život.
Ja sam na vreme završio fakultet, na vreme se zaposlio. Oni su na vreme završili fakultet, ali se nisu na vreme zaposlili. Odmah sam počeo da primam platu i mogao sam da planiram svoju porodicu. Današnji mladi ne rade, a ako rade, ne primaju platu. Pa kako onda da razmišljaju o ženidbi ili udaji.
Izgleda da su današnja deca rođena u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu!
I opet za nekog drugog, za zapadne zemlje u koje odlaze bez nostrifikacije diploma, a koje ih sada primaju raširenih ruku.
Čitam da je stotine mladih lekara otišlo u Nemačku. Verovatno zato što tamo nema zabrane primanja u javnim sektorima.
Koja strahota – nekakvim papirima je mladima zabranjeno da rade. Gumicom je obrisano njihovo školovanje, ulaganje u njih, obrisana njihova, a time i naša budućnost …
Školujemo ih da odu.
***
Počeo sam da radim u Hitnoj pomoći. Bilo je tek po nekoliko kućnih poseta ili po nekoliko pacijenata tokom šihte. Danas je to sasvim drugačije. Muka me uhvati kad čujem da je u toku noći pregledano po pedeset i više pacijenata.
Da li smo stvarno toliko bolestan narod?!
***
Lekar sam po profesiji i svakog dana se srećem sa bolesnim i „bolesnim” ljudima.
Pitam se da li nam ima leka.
Nisam optimista.
***
U hitnoj sam imao veliku platu tako da sam tokom prve dve godine rada svoj prvi auto. Mogao sam jer mi je otac napravio kuću. Danas mnogi od nas nemaju ni svoj krov nad glavom, a kamo li da deci kupe stan. A deca nemaju posao, pa mogu samo da sanjaju o automobilu.
Specijalizaciju sam dobio veoma brzo. Takvo je vreme bilo. Odlazili smo na usavršavanja kao na traci. Danas je to nemoguća misija. Nema usavršavanja, nema specijalizacija, nema zapošljavanja.
Strah me je da uskoro mnoga odeljenja u našoj Bolnici ne ostanu bez lekara!
I opet zbog politike!
***
Dok pišem ovaj tekst, vraćam se u u mladost i u ono Vranje koje je imalo nešto posebno, nešto što nas je činilo srećnim i zbog čega smo voleli da se vraćamo sa studija. Nismo živeli u strahu, šetali smo i sedeli bezbrižno svuda gde nam je bilo lepo.
Danas se uvukao neki strah u mene, ne za mene, već za decu. Ni u centru grada niko nije siguran, a ne u parku ili nekoj zabačenoj, mračnoj ulici. Dom JNA, Ćoška, Hotel …bila su naša otvorena mesta gde smo provodili letnji raspust i gde nije bila podmetanja bombi niti bilo kakvog požara. Družili smo se međusobno, nismo sedeli odvojeno od devojaka. Nismo bili „toliko savremeni” da bi opravdavali gejeve.
Danas je to normalno, a meni i dalje čudno.
U moje vreme je bila jedna partija i jedan razum. Verovatno smo zbog toga svi lepo živeli i svi imali sve. Danas ima mnogo partija, ali nisam siguran da ima razuma. Ali sam siguran da ima mnogo onih koji nemaju ništa i mnogih bez lepog života.
***
Lako li i lepo neko vreme beše. Teško li dođe.
A kakvo li nas tek očekuje.
Da smo verovali u Boga, mogao je da nam pomogne.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.