U pitanju je i Princip, i princip

,

Uživo sam video ćeliju u kojoj je robijao i umro Gavrilo Princip, ali o tome ne mogu da pričam, shvatite me. Sve sam rekao u pesmi. I, želeo bih da je objavite za Vidovdan

PRINCIP
Na krajnjem severu
Velike Carske Austrogarske
Malo podalje    
Od strogo ušorenih sokaka
Malog vojničkog grada
Nazvanog po velikom imenu
Njene carske svetosti
Imperatorke Marije Terezije
U malenoj
Kamenoj
Memljivoj
I mračnoj ćeliji
Jedva dva puta jedan metar
Zarad svojih principa
Robijao je Bogu ugodan
I mio
Gavrilo.

Ruke mu behu svezane
U teške bukagije
Izrasle iz memljivog kamena
Taman tako postavljene
Da je mučenik Gavrilo
Mogao samo da kleči
Ni da sedne
Ni da legne
Ni da stoji
Samo klečanje.

Behu ga tako svezali
Da ga ponize
Da kleči dan i noć
Pred visokopoštovanom imperatorkom
Gavrilo
Bogu drag i ugodan
Klečao je okovan u bukagije
Ali ne pred njenom Carskom svetošću
Već pred svojim Bogom
Klečao je Gavrilo
I molio se
Molio
Da mu Bog da snage
Da istraje i pretraje
Kao i njegov imenjak Gavrilo
Jedan od prve trojice arhangela.

Trajao je Gavrilo
U svojoj maloj kamenoj ćeliji
Dok mu jeftika ne razori telo
Dušu je predao Bogu
I pretrajao do današnjih dana
I za veki vekova.

Prazna ćelija bez igde ikoga
I danas stoji u Terezinu
Vrata vazdan otvorena
Nema ko da utekne
Duh Gavrilov je davno utekao
I samo se ponekad vrati
Da poseti svoj telesni kazamat.

Poetsko delo koje Vranjske u ovom broju objavljuju, čini svojevrstan doprinos obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, nazvanog još i Veliki rat, u vreme kada se čovečanstvo nadalo da takvih nečovečnih užasa više neće biti. I, na žalost, prevarilo se – posle Velikog rata, dođe još veći, pa za njime i jedna silesija manjih, tako da se može smatrati da je planeta u jednom permanentnom ratu. Ka’će mir, ne zna se.

Inače, za izbijanje Velikog rata bio je optužen niko drugi, do li Srbija, posle znamenitog Sarajevskog atentata, na Vidovdan 1914, kada Gavrilo Princip ubi austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu, Sofiju Hotek. I danas ne prestaju rasprave o tome je li Princip bio patriota ili terorista, da li je radio na svoju ruku ili bio instruiran od druge ruke, „crne“, ali je fakat da je umro u kazamatu u Terezijenštatu, od tuberkuloze kostiju.

E sada, kakve veze pesma koja je pred čitaocem ima sa time? Kao što je, recimo, Miloš Crnjanski, ezoterični pesnik srpske moderne imao potrebe da objašnjava genezu svojih pesama u „Lirici Itake“, koja objašnjenja su u skoro istoj umetničkoj ravni sa pesmama, tako i ova pesma o Gavrilu  Principu ima svoju predistoriju, i svoju priču.

Pesmu „Princip“, koja je pred čitaocem, napisao je Ljubiša Tomašević (1951), poznati vranjski advokat, autor poeme „Kamen“, koja je naišla na odobravanje i publike i kritike. Po ocu Vasiliju, Crnogorac srpske provenijencije, po majci Leposavi, stari Vranjanac, odžaković, po ženidbi, „adamsko koljeno“, Mima iz stare gradske porodice „Bojadžici“. Ako svemu tome dodamo i istorijsku činjenicu da se Gavrilo Princip za atentat obučavao u Vranju, u kanjonu Kazanđol, eto dovoljno materijala da Ljubiša Tomašević stvori delo koje objavljujemo.

Kako je ono nastalo, reći će nam sam autor:

– Pesma „Princip“ deo je zbirke pesama u rukopisu, pod naslovom „Porta i druge pesme“, za koju se nadam da će nekada ugledati svetlost čitalaca. U pitanju su sredstva, narod nema ni za hleb, kome je sada do pevanja.

– E sada, „Princip“ – nastavlja Tomašević, a u oku mu zaiskri nešto svetlo i plemenito – te 1986. godine radio sam u „Zavarivaču“ kao pravnik. Ta firma je bila jedan od nosilaca privrede Vranja, imala je poslove širom sveta, između ostalog i u gradu Terezinu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj, sada Češkoj Republici. Pokojni direktor „Zavarivača“, Evgenije Liščenko, koga se danas, na žalost, u Vranju retko ko seća, poveo me na službeni put, a ja sam, o svom trošku, poveo svoju Mimu.

– Završavali smo – nastavlja Tomašević – službene rabote, ali smo morali i da pogdegde malo odmorimo. Tako smo se našli u Terezinu, a znali smo njegovu predistoriju, i tu priliku nismo hteli da propustimo. Otišli smo u muzej, koji je u Drugom svetskom ratu bio logor, a u čijoj je tvrđavi, kao „izazivač“ Velikog rata, robovao Gavrilo Princip, i gde je i umro.

– Uslov da se uđe u kompleks bilo je da je prodato najmanje 20 karata; ali, nikoga nije bilo osim nas troje – Mime, Liščenka i mene. Liščenko je bio osobena ličnost, kavaljer i gradski lik u punom smislu te reči. Hladno je izvadio novčanik, kupio 20 karata, i mi smo tako ušli u Terezin. I tamo sam uživo video ćeliju u kojoj je robijao i umro Gavrilo Princip, ali o tome ne mogu da pričam, shvatite me. Sve sam rekao u pesmi. I, želeo bih da je objavite za Vidovdan.