Što be dete? Dete će istrpi!

,

Ne možemo, još uvek, znati gde je istina u ovom slučaju; kad-tad ona će se pojaviti. Ali, on otvara mnoga pitanja na relaciji porodica-škola, a krajnja instanca će biti savremeno srpsko društvo. Ili, što bi stariji rekli – u moje vreme, nije to moglo tako. Ni od nastavnika, ni od učenika

Vranjska javnost je bila zgranuta pre koji dan, kada se čaršijom pronela vest da je Zoran Stamenković, nastavnik geografije u OŠ „Vuk Karadžić“, pretukao učenika sedmog razreda ove škole I.M. i to udarajući ga pesnicama i glavom! Čak se pogdegde pojavila i metla kao oruđe! Vest su preneli skoro svi lokalni i prestonički mediji, ali se čini da se malo prenaglilo, i da prava istina tek treba da izađe na videlo.

GLOBUS I METLA

Napisi u medijima, većinom tabloidske uređivačke politike, bili su tipa: „Učenik sedmog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Vranju tvrdi da ga je profesor geografije Zoran Stamenković maltretirao i tukao glavom“, bez da se sasluša druga strana, sa obrazloženjem da je bio „nedostupan“, kao da Stamenković živi i radi u Indoneziji, a ne u Vranju, gde se svi znaju, i gde svi znaju gde koga mogu da nađu. Kad je nastavnik najzad postao „dostupan“, malo su ublažili ton, pa su objavili i njegove izjave: „Zaprepastio sam se kad mi je rečeno da sam učeniku povredio glavu i nos“, ili „Tvrdim da su roditelji slagali“.
Pojavila se i neka vrsta „omerte“, svojevrsne „zavere ćutanja“, gde roditelji učenika ne žele da govore za medije, a nadležni daju škrte i odmerene izjave.

Tako je otac deteta, poznati gradski lik, najpre pristao a zatim odbio razgovor. Onda se nije javljao na telefon, a kad se konačno javio prekinuo je vezu a kasnije postao nedostupan. Uglavnom, u kratkom razgovoru nije želeo da daje bilo kakve izjave.

Tako, direktor OŠ „Vuk Karadžić“, Dušan Stevanović kaže da je već rekao to što je imao, a sada nema vremena, jer je u toku mala matura. A rekao je sledeće:

– Odmah nakon incidenta, Stamenković je uzeo bolovanje, tako da po zakonu nismo mogli da pokrenemo disciplinski postupak protiv njega. Čim se vratio sa bolovanja, disciplinski postupak je pokrenut. Ne znam šta se tačno dešavalo, ne želim da prejudiciram ishod postupka. Kada se sve završi, dobićete potpunu informaciju.

U istom tonu je i izjava Dejana Dušanovića, gradskog prosvetnog inspektora:

– Direktor škole je doneo zaključak o pokretanju diciplinskog postupka protiv nastavnika Zorana Stamenkovića, na osnovu prijave od strane roditelja učenika, i izvršenog vanrednog inspekcijskog nadzora, sutradan nakon incidenta. Disciplinski postupak je u toku i za sada ne mogu da pružim nikakve druge informacije do okončanja postupka. U zavisnosti od ishoda, direktor škole će doneti meritorno rešenje u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

KARTA SVETA

Vranjem je odmah počelo da se spekuliše o ishodu, u stilu – aj be, dogovorili su se, pesto evra, i svi mirni i zadovoljni.

– A dete?

– Šta be dete? Dete će istrpi, što će mu je? Mene i tebe su u školu ljupili kao krive krastavice, pa ajde to u školu, nego nastavnika ne mrzi i roditelji da zove, pe te i kući oderu, ne pitaju da li si kriv ili nisi – „žive nas obruka“! I evo vidiš dokle smo dogurali, zahvaljujući žestokom pedagoškom radu – ni ja ni ti ne radimo, a te pare opet za to dete će odu.

Dušanović za Vranjske kaže da odbija svaku mogućnost nekakvog „dogovora“.

– Ukoliko se strane na bilo koji način dogovore, Gradska prosvetna inspekcija je obavezna da insistira na zakonom osnovanom završetku slučaja, ma kakav on bio. Osim toga, imamo informaciju da su intervenisali radnici Policijske uprave Vranje, kao i da je podneta krivična prijava.

Odista, Vranjske su, ni od koga drugog, već od profesora Zorana Stamenkovića, došle u posed Zapisnika o saslušanju osumnjičenog, sastavljenog 13. juna u prostorijama PU Vranje, o čemu je obavešteno i Osnovno javno tužilaštvo u Vranju. Delo koje se Stamenkoviću stavlja na teret je „zlostavljanje i mučenje“. Stamenković je saslušan u prisustvu advokata, i dao je izjavu identičnu onoj koju je dao Vranjskim, a čije delove parafraziramo:

– Toga dana, za vreme petog časa, začuo se jak udarac u vrata učionice, od čega su se deca preplašila. Tada nisam reagovao, ali se začuo još jedan jak udarac, pa sam izašao da vidim o čemu se radi. Kurirka na hodniku rekla mi je da su protrčali učenici iz 7/5. Kada sam krenuo na šesti čas, hodnikom su protrčala dva NN učenika, koji su utrčali u umivaonik. Bio sam znatiželjan, ušao za njima, učenici su me videli i verovatno se uplašili i potrčali pored mene. Učenik I.M. se spotakao te sam ga ja obema rukama uhvatio u predelu struka kako ne bi pao. I to je bilo to.

– Isti učenik I.M. – nastavlja Stamenković – u odeljenje u kome sam držao čas, pet minuta nakon toga doneo je geografsku kartu sveta, to je bila nastavna jedinica. Celo odeljenje 7/4 videlo je da mu  nije ništa. Zahvalio sam mu zbog toga, i posle održane nastave otišao kući. Tek sutradan sam dobio poziv da se javim direktoru, gde sam tek onda obavešten o navodnom događaju. Smesta sam dobio povišeni krvni pritisak, zatražio lekarsku pomoć, i otvoreno mi je bolovanje. Tim pre, što sa tim učenikom nikada nisam imao nikakvih problema, predajem mu već tri godine, i uvek je kod mene imao solidne ocene.

Ne možemo, još uvek, znati gde je istina u ovom slučaju; kad-tad ona će se pojaviti. Ali, on otvara mnoga pitanja na relaciji porodica-škola, a krajnja instanca će biti savremeno srpsko društvo. Ili, što bi stariji rekli – u moje vreme, nije to moglo tako. Ni od nastavnika, ni od učenika.