ULICA

Mašine turiraju, motori brundaju a radna snaga oštri krampove. Ne, ne pripremaju se Vranjanci za pomoć poplavljenima, već za rekonstrukciju glavne ulice, od Monopola naviše. Ono, nemamo ni Savu, ni Kolubaru, ali kad udare doždovi narečenoj ulici nije ni potrebna slična „tekovina“. U onome što se u takvim prilikama izlije niz Stefana Prvovenčanog nema ribe i rakova, ali ima svega drugog – ovde fekalija, tamo plastična flaša. Sad se one mašine sa početka i radni ljudi spremaju da renoviraju glavnu gradsku arteriju, čak su i novci obezbeđeni – 50 miliona dinara. Ako, i treba da se sredi, da lepe žene vranjske ne lome više štikle, vozači felne, da nam grad više ne liči na lošu kopiju Venecije. Mala digresija: voda na ulici imala bi nekakvog smisla da je Vranje dobilo luku kao što je obećao bivši ministar Bačević, ali od te rabote izgleda, za divno čudo, neće ispasti ništa. Sad, da se vratimo na ulicu.

Kada je BAT 2003.kupio Duvansku industriju za 87 miliona evra, pet odsto tih para završlo je, prema zakonu, u gradskom budžetu. Tadašnja vlast odmah je odredila prioritet – odlučila je da novac, soproštenjem, 2004. sprca u rekonstrukciju glavne ulice. Rečeno-učinjeno. Na asfaltiranje je potrošeno četiri miliona evra, isto onoliko koliko posao košta i sada. Namerno ili slučajno, pre deceniju samo je povađena kocka, urbani simbol grada, a umesto nje nasipan bezlični safalt. Nije, a trebalo je, sređena stara kanalizacija isod ulice, napravljeni su još neki propusti, asfalt propada pa ispada da ćemo sve platiti duplo skuplje. A čak i najbogatiji među nama ne bi, na primer, auto koji košta 5.000 evra platili 10.000 tek onako, iz čistog hira. A ovde govorimo o osam miliona evra. Treba li napomenuti šta se sve sa tim novcem može uraditi u gradu kome sve nedostaje. Poređenja radi, šetalište (ovde ne govorimo o estetici i umetničkoj vrednosti) košta oko sedam miliona dinara. Da ne spominjemo zatvorenu Narodnu kuhinju ili, pak, toliko nam mile investicije i nova radna mesta. Glavna ulica samo je jedna od naših promašenih investicija, bunar bez dna za bacanje para, paradigma naše propasti bez epiloga. Da ne arčimo prostor na konstataciju da zbog ovoga niko nije odgovarao niti će da odgovara. A 50 miliona odoše niz onu vodu koja se kad kiši sliva iz centra. I svi se prave blesavi. Da parafraziramo, na kraju, repliku iz Tarantinovog filma „Džeki Braun“, kada glavna junakinja, po kojoj je nazvan i film, uz pomoć prijatelja planira da od dilera droge za koga je radila uzme pare: „500.000 dolara će uvek nekome nedostajati!“ Svima, samo ne i nama.