Da li se Srbija polako pretvara u policijsku državu. Mlađe generacije verovatno nisu ni čule onaj vic iz doba real-socializma koji se doduše odnosio na Sovjetski savez, kada je u prvu zemlju socijalizma uveden drugi televizijski kanal. Dakle, na prvom govori drug Brežnjev (da ne objašnjavam sad ko je Brežnjev, ko zna – zna), a kad neko prebaci na drugi kanal tamo zatekne policajca koji maše pendrekom i kaže: „aa, ne gledaš prvi kanal“.
Sad u Srbiji, razume se, ima mnogo više kanala, a nema ni policajaca koji otvoreno prete, ali nisu, izgleda, ni potrebni. Evo, bili smo ovih dana svedoci da su kablovski operateri sami, a da ih na to nije terao ni zakon niti nekakvo naređenje vlade, ukinuli strane kanale i znatno redukovali svoj program.
Valja razumeti – što ne znači i opravdati – postupak operatera. U strahu su velike oči, koga zmija ujede i guštera se plaši, prepali su se verovatno da im vlast nešto ne zameri, ne daj bože da ih Vučić lično javno prozove. A možda je u pitanju i obično poltronstvo, nije bitno.
Na koga, međutim, u ovoj po malo škakljivoj situaciji operateri uopšte nisu mislili. Pa, nisu mislili na one na koje najpre i jedino treba da misle – na svoje klijente, potrošače, kupce. Nisu mislili na građane Srbije.
Ali – i to je zapravo tema ovog napisa – ako je već tako, ključno pitanje glasi: kako građani mogu da misle na sebe, tj. kako mogu da zaštite svoje interese. I da zahtevaju da dobiju ono što su pošteno platili. Odnosno, ako nisu dobili, da im se nadoknadi šteta time prouzrokovana. Po mišljenju pravnika – ne mogu ništa. Tačnije, u konkretnom slučaju, mogu da tuže operatere, ali od te tužbe neće imati nikakve koristi. Naprotiv, mogu da imaju samo štete. Em će da izgube vreme, jer će postupak da traje godinama, em će izgubiti novac, pošto je sudski proces skup, a eventualna naknada štete – ako i/kada bude dosuđena – biće simbolična.
Ovo je zapravo najbolji pokazatelj koliko je građanin u Srbiji nemoćan, koliko nema mogućnosti da zaštiti svoja prava. Svako misli da može ta prava da mu uskrati po sopstvenom nahođenju, bez ikakvih posledica.
Lepo to ilustruje još jedan primer iz pomenute „Operacije operater“. Predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA), Goran Karadžić, izjavio je tim povodom da „nikome od nas neće ništa faliti što tri dana ne gledamo omiljene kanale. Mnogo će više faliti onima koji su u poplavama izgubili ono što su decenijama stvarali“.
Lepo se iz ovih reči vidi: Savet RRA i njen predsednik zapravo su neka vrsta elementarne nepogode – bujica besmislica za koju se ne zna ni po kome udara ni gde će se zaustaviti. Umesto da radi svoj posao (za koji je, uzgred, više nego pristojno plaćen) Karadžić određuje tuđe interese i uređuje tuđe živote, a ponajviše širi jeftinu demagogiju.
U principu, i od takvih para vrti gde burgija neće-državnih činovnika zaštitu građanima može da pruži jedino sud.
Kao što istorija civilizacije pokazuje, u društvima koja su zasnovana na liberalno-demokratskim načelima građani su – i to baš preko suda – uspevali da se izbore za svoja prava u sukobu sa velikim i moćnim kompanijama. Bile one političke ili privredne. U stvari, teorija i praksa liberalizma („klasičnog“ ili „novog“, svejedno) osigurali su ubedljivo najveću zaštitu prava običnih ljudi, tzv. „malog čoveka“. Svidelo se to nekima ili ne.
Zato mu se valjda elita u Srbiji toliko i opire.
(tekst preuzet sa portala Peščanik)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.