O čemu u ovoj rubrici pisati u ovo nedoba, kada su čitavi gradovi pod vodom a ljudi iseljeni u sportske hale? Nije, utisak je, umesno u ovom trenutku, dok se građani na obalama reka bore za život, kada su izgubili sve i dok se prebrojavaju utopljenici, oplesti po nadležnima, koji svakako snose veliki deo odgovornosti za ovo što nam se dešava. Doći će i oni na red. I ovde u lokalu je sve nekako posvećeno poplavama, ne računajući pokušaj smene pojedinih rukovodilaca u Zdravstvenom centru, ali o tome čitajte na stranicama koje slede. Televizije iz minuta u minut panično izveštavaju sa terena i čitavi su programi posvećeni poplavama. Ima, međutim, na nekim nacionalnim TV stanicama mesta i za, što bi se reklo, zabavno-rekreativni program. A na jednoj posebno, što bi pre samo nekoliko godina, u sličnim, dramatičnim događajima, bilo nezamislivo. Doduše, reporteri ove televizije su na licu mesta, na bedemima, među evakuisanim ljudima, razgovaraju sa nadležnima, ali, rekosmo, nađe se mesta i za opuštanje. Tako su gledaoci ovog programa, ako se ne varam u subotu uveče, kada je cela zemlja pred ekranima strepila i patila, mogli da odgledaju film „Vodeni svet“ Kevina Kostnera. Autoru ovog teksta čin prikazivanja ovog filma bio je, najblaže rečeno, neumesan. Film, kako mu i naslov kaže, obiluje apokaliptičnim scenama potapanja, radnja se odvija na vodi i pod vodom, talasi na sve strane. Obrenovčanima te noći svakako nije bilo do gledanja filmova. Tada su spasavali žive glave iz podivljale vode koja im je potopila i televizore. Ali, zamislite kako se osećali Šapčani, Mitrovčani i svi ostali koji su čekali da im bujica svakog časa upadne u kuće i dok su hiljade ljudi pravili utvrđenja na obalama Save (i drugih reka)! Ima ona scena u prvom delu filmske parodije „Ima li pilota u avionu“, kada putnici, dok na letelici otkazuju motori, na velikim ekranima mogu da gledaju dokumentarac o avionskim nesrećama. „Vodeni svet“ bilo je neprijatno gledati i sa bezbedne distance od 400 kilometara, a možemo da zamislimo kako je bilo onima (ako je neko uopšte i gledao) koji žive na obalama plavnih reka. Ipak, dvomim se šta je degutantnije – „Vodeni svet“ ili jedna emisija na istoj TV u kojoj se neki, kao, takmiče u kuvanju, šou program koji se uredno prikazuje ovih dana, u pauzama izveštaja sa poplavljenih područja. Ovi što prčkaju po kuhinji, jurcaju okolo, brljave po onoj hrani, ionako me, u normalnim okolnostima, nerviraju. Kao i ekipa tzv „gostujućih sudija“, neke ribice, menadžerke i tako to, i vlasnici poznatih restorana u kojima se komadić mesa služi u ovolikim tanjirima ukrašenim nekakvim travkama, pa dok jedu ono što spremaju takmičari sve okreću očima u stilu „treba više naglasiti strukturu sirupa od maline na bifteku“. Rekoh, ionako me nerviraju, a posebno ovih dana. I posle nemoj niko da se čudi što ne može da prepozna ni jedno TV lice ove televizije, jer je većina onih koji znaju posao pobegla od kuvara širokim bulevarom.