Spašavali smo spasioce

U početku nije bilo koordinacije, svako kao da je radio za sebe, pa se često dešavali da najprisebni budu zapravo ljudi koji su čekali evakuaciju

– Već u petak, kada se naslućivalo da ovo sa poplavama ide po zlu, počeli smo da se samoorganizujemo, pravimo planove i kontakte kako bismo se na vreme našli tamo gde će naša pomoć biti najpotrebnija!

Ovako počinje priča Nemanje Milosavljevića, člana Gorske službe spašavanja Srbije i Planinarsko speleoloskog kluba “DVIG” iz Vladičinog Hana, koji se već sutradan, u subotu, zajedno sa svojim kolegama iz kluba uputio ka poplavljenim područjima, nudeći svoju pomoć, znanje i veštinu reagovanja u kriznim situacijama.

Pored Nemanje, u Obrenovcu su bili i Dejan Stojković, Bojan Milošević i Miloš Pešić.

POLAZAK U NEPOZNATO

Sudeći po iskustvima ljudi sa terena, nevolja sa poplavama koje su zadesile Srbiju, okupila je veliki broj dobrovoljaca i volontera ali su, zbog ozbiljnosti situacije, najpotrebniji i najdragoceniji bili stručni i obučeni spasioci. Bilo je, kažu, situacija kada je trebalo spašavati one koji su, u stvari, došli da pomognu. To je nedopustivo gubljenje vremena i energije.

Nemanja kaže da je očekivao poziv Gorske službe, obzirom da se nalazi na njihovom spisku, ali je imao ideju da će biti angažovan negde bliže, u rejonu Paraćina ili Svilajnca. Tada Obrenovac nije ni bio spominjan u kontekstu opasnosti najširih razmera. Već iste večeri, momci iz PSK “DVIG” su se odazvali pozivu predsednika opštine Gorana Mladenovića, formirana je osmočlana ekipa u kojoj su bila po četiri člana DVIG-a i Kluba ekstremnih sportova “Morava”.

– Odmah smo popakovali svu tehničku opremu za spasavanje, ronilačka odela, vreće i sve što pravila naše službe nalažu. Za dva sata krenuli smo na put, moram da priznam, malo na slepo – priseća se Nemanja.

Usput su dobijali instrukcije kuda treba da idu, a ubrzo je Obrenovac targetiran kao najugroženija tačka na mapi područja zahvaćenih poplavom. Prema Nemanjinom utisku, u Obrenovcu su najpribraniji bili građani koji su čekali evakuaciju.

– Jedinice vojske, policije, vatrogasne službe, službe civilne zaštite i Gorske službe, koje smo već zatekli na terenu, u velikom broju slučajeva su radile akcije nezavisno jedne od druge, nije bilo koordiniranih akcija, imao se utisak da se toliko toga rešava u hodu. Najveći problem je bio nedostatak tehničke opreme, najviše čamaca. Mi smo, recimo, poneli čamac na vesla, ali zbog jakih bujica i talasa, on je bio neupotrebljiv. Taj naš čamac i deo ljudi su vraćeni, bez da je neko napravio realnu procenu da će već sutra čamac sa veslima biti dragoceno i deficitarno prevozno sredstvo – kaže Nemanja.

Prema svedočenju hanskih spasilaca, situacija koja ih je zatekla na terenu, bila je nešto od čega zastaje dah. Ceo grad je zapravo bio potopljen, krovovi kuća su virili iz vode, stambene zgrade su bile pod vodom do nivoa trećeg ili četvrtog sprata, automobile koji su ostali parkirani na ulicama nije bilo moguće ni uočiti.

– Kolubara sada bukvalno teče suprotno od svog smera, zapravo ne može da se ulije u Savu koja se izlila pa se u talasima vraća u Obrenovac. Od ljudi smo čuli da se sve dešavalo tolikom brzinom da niko nije imao vremena da se pakuje ili autom ode iz grada. Za deset minuta sve se našlo pod vodenim talasom. Hteo to neko da prizna ili ne, najveći deo posla oko evakuacije su odradili ljudi iz Gorske službe spašavanja, ronioci, alpinisti, kajakaši i lokalci, a službe su se uključile sa nešto malo zakašnjenja. Nije ovo kritika, prosto konstatujem na osnovu onoga što smo videli na terenu. Vidjali smo čamce sa po petoro policajaca, umesto da u njima budu po jedan spasilac i lokalac koji bi vodio kroz grad, kako bi što više ljudi za evakuaciju stalo u čamac. Imali smo prilike da vidimo bar naizgled bespotrebno postrojene žandarmerce i gomilu uniformisanih lica koja su samo pravila gužvu – iskren je Nemanja.

Veliki broj čamaca u kojima su spasilačke službe inače oskudevale, stradao je zapinjući u krovove ili u automobile koji su bili pod vodom. Dragoceni su bili lokalci, vodiči koji su znali šta se gde ispod vode nalazi. Kažu da će tek pošto se voda povuče, biti vidljivo da ni jedan od parkiranih automobile nije ostao bez oštećenja. Vojska je, prolazeći “amfibijama”, gusenicama bukvalno mlela sve pod sobom. Nemanja kaže da su vidjali stare ljude na višim spratovima stambenih zgrada kojima su svi koji su prolazili čamcima pomagali.

– Čuli smo jednu bakicu koja je, kada su joj ponudili sok, pitala da li ima od kajsije, to mi je bilo malo smešno ali… takav smo mi narod – kroz smeh se priseća Nemanja.

– Ljudi koji se evakuišu su bili savršeno, čak neočekivano mirni. Svesni da je sreća što su spasli živote, samo su gledali u svoj grad koji je nestao pod naletom vodene stihije. I oni unesrećeni, i mi koji smo im pružali pomoć, pokazivali smo visok nivo kolektivizma, razumevanja, saosećajnosti i požrtvovanosti. Meni je, iskreno, najupečatljiviji bio strah koji sam video u očima životinja koje smo takodje spasavali. To je nešto neprevodivo u reči.

Dejan Stojković iz PSK “DVIG”, proveo je dva dana angažujući se najviše na spašavanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca iz Obrenovca i okoline.

NOJEVA BARKA

On se odmah po dolasku povezao sa predstavnicima udruženja za zaštitu životinja u koordinisanoj akciju za dopremanja hrane, spašavanje, evidentiranje i zbrinjavanje ljubimaca i domaćih životinja.

– Kao prizor sa Nojeve barke. Na nekim brdašcima ili nepoplavljenim delovima objekata, zaticali smo zajedno mačke, pse, kokoške, čak i jednog konja. Spasili smo oko 200 kućnih ljubimaca. Oni koji su čipovani, popisivani su na osnovu podataka , ostale smo sortirali i evidentirali po rasi, boji, šarama – priča nam Dejan, inače odgajivač i ljubitelj pasa.

Ljudi u poplavljenim područjima još uvek, kažu naši sagovornici, nemaju svest o tome da im u danima koji slede predstoji velika opasnost od širenja zaraze, baš iz razloga velikog broja uginulih životinja ali i izlivanja kanalizacije. Na to posebno treba obratiti pažnju, ističu ovi momci i kažu da su već čuli od nekih svojih kolega da im se pojavio osip po telu a neki su dobili i dijareju.

Ovi momci su čuli i za nekoliko slučajeva pljački, ali da je od nedelje gotovo nemoguće ući u poplavljena područja ukoliko nemate zvaničnu legitimaciju.

– Prolazite tri prstena policije. Mi smo imali propusnicu Gorske SS. Od nedelje je u Obrenovcu, svake večeri od 20 časova uveden policijski čas i žandarmerija čuva grad i imovinu u njemu.

NAJTEŽI TRENUTAK KARIJERE
Nemanja kaže da, uprkos dramatičnim prizorima, velikoj šteti koja je vidljiva na sve strane u Obrenovcu, ništa ne može da uporedi sa pretragom nabujale reke u kojoj je učestvovao, kada se nedavno kod Aleksinca utopilo dvoje male dece.
– To je jezivo, u Obrenovcu smo spašavali žive ljude a ovamo sam sa kolegama roniocima prisustvovao pravoj ljudskoj drami. Takav je naš posao – kaže ovaj professor veronauke u hanskoj gimnaziji, inače diplomirani arhitekta i teolog.

GORAN MLADENOVIĆ, PREDSEDNIK OPŠTINE
PONOSNI SMO
Predsednik hanske opštine je priredio prijem za ove hrabre i požrtvovane ljude iz PSK-a DVIG i Kluba ekstremnih sportova “Morava”.
– Ovakve ekstremne situacije pokazuju svu opravdanost postojanja službi i obučenih ljudi spremnih da spašavaju ljudske živote. U skladu sa mogućnostima i kapacitetom budžeta opštine, učiniću sve da se služba spasavanja osveži i tehnički i u obučenom kadru – kaže Mladenović.
Kako smo čuli, postoji inicijativa Gorske službe spasioca Srbije da se u Hanu formira lokalna stanica koja bi bila regionalni centar za ceo okrug.