Ronioci su mi spasili decu

Prvo su na leđa stavili devojčicu i prebacili je u čamac. Zatim mene. Vratili su se onda po bebu. Tih nekoliko minuta, dok se nisu vratili, delovali su kao večnost. Agonija, ne znam kako sam sve izdržala. Gledala sam kako dečaka jedan ronilac rukama drži iznad vode, tako su mi doneli sina do čamca

– Tih 24 časa pamtiću do kraja života. Spasili su nas ronioci sa četvrtog sprata zgrade u centru Obrenovca. Prvo su izmeli ćerku od osam godina, zatim mene i na kraju mog sina starog jedanaest meseci.

Ovako se Dragana Mihajlović seća prošle subote, kada je sa decom evakuisana iz zgrade koju opkolila tri metara duboka voda. Dragana je naša sugrađanka, Vranjanka, koja sa porodicem, decom i mužem od 2001. godine živi u Obrenovcu. Pre nekoliko dana došla je kod svojih, u naselje Ogledna stanica. Suprug, takođe Vranjanac, koji radi u Vojsci ostao je u Obrenovcu. Ne zna kada će da se vrati u svoj stan, udaljen kilometar od pomahnitale Kolubare. U njega ne može ni suprug; niko, zapravo, ovih dana ne može da uđe u apokaliptični Obrenovac, osim spasioca, policije i vojske.

POČETAK PAKLA

Dragana kaže da niko u Obrenovcu nije mogao ni da zamisli da će grad i ljude u njemu pogoditi ovakva katastrofa:

– Znali smo da Kolubara nadolazi, ali ne ovakvom silinom. Nadležni su upozoravali da će problema biti na mostu koji vodi ka Beogradu, ali smo mislili da neće da bude ovako strašno – seća se Dragana.

Pakao je počeo u noći između četvrtka i petka prošle nedenje (15-16.maj).

– Danima pre toga padala je kiša, pa i te noći. Suprug je ujutru otišao na posao, odakle se javio, vrlo uznemiren. Usput je čuo kako neko megafonom alarmira ljude o približavanju poplavnog talasa. Ustala sam iz kreveta i izašla na terasu, a tokom noći nestalo je struje i vode što je samo doprinelo jezivoj atmosferi koja kao da se osećala u vazduhu. Muž mi je rekao da budem pripravna. Na brzinu sam probudila i obukla decu, u torbu spakovala neophodne stvari, zatim sela i čekala.

Od razgovora sa mužem i upozorenja prošlo je desetak minuta, kada je sa terase videla kako iz pravca Kolubare nadolazi voda. Prvo je pokrila točkove parkiranih automobila, prilaze zgradi, staze i travljake. Dragana kaže da se golim okom moglo videti kako raste nivo, ali ni tada nije mogla da zamisli šta će se desiti za samo sat vremena.

–  Čuo se jeziv huk nadolazeće bujice. Sat vremena pošto me pozvao muž, voda je preplavila prvi spat tri metra iznad zemlje. Znala sam da voda ne može do nas na četvrtom spratu, ali me je ipak uhvatila panika. Kako izaći odavde, sama u stanu sa decom…? Ipak, ostala sam pribrana. Tokom dana u petak došli su spasioci u čamcima – priča Dragana.

Ipak, sa decom je još 24 sata ostala u stanu. Dozivala je spasioce ali su joj govorili da nije prioritet, da prvo spašavaju one sa nižih spratova. Tada nije znala još koliko će dugo morati da čeka. Na red za spasavanje stigla je u subotu prepodne. Ispred zgrade su došli čamci sa spasiocima, ali kako doći do njih?!

– Iz zgrade su nas izveli ronioci. Sačekali su nas u hodniku zgrade. Prvo su na leđa stavili devojčicu i prebacili je u čamac. Zatim mene. Vratili su se onda po bebu. Tih nekoliko minuta, dok se nisu vratili, delovali su kao večnost. Agonija, ne znam kako sam sve izdržala. Gledala sam kako dečaka jedan ronilac rukama drži iznad vode, tako su mi doneli sina do čamca.

KOD SVOJIH

Dragana se seća panike u susednim zgradama, vriske koja je dodatno ledila krv. Uglavnom žene, stari deca sa svih strana dozivali su pomoć! Našu sagovornicu  sa decom čamac je, posle nekoliko kilometara, dovezao na suvo.

– I ta, nazovimo je, plovidba čamcem bila je traumatična. Sa nama su bile komšije i dva spasioca. Uspu smo viđali ljude na krovovima kako traže pomoć. Ulicama, pretvorenim u kanal, odjekivali su jecaji. Čamac je udarao u aotomobile pod vodom koji se nisu videli, u kontejnere, u ko zna šta sve. Bojala sam se da ćemo se prevrnuti. Decu sam čvrsto držala uz sebe. Laknulo mi je kad smo osetili zemlju pod nogama.

Iz Obrenovca Dragana je sa decom otišla u susedni Barič, ali su ih i otuda evakuisali u Železnik. U Vranje je došla u ponedeljak, kod svojih, u roditeljsku kuću iz koje je otišla pre 13 godina. Dragana je u Vranju završila OŠ „Branko Radičević“, popularnu Šestu školu, a potom i Gimnaziju. U Beogradu je završila fakultet i u prestonici radi kao vaspitačica u jednom vrtiću. Sada je na porodiljskom bolovanju, pa će kod svojih ostati još neko vreme. Iako njen stan nije uništila voda, u njega ne može. Obrenovac je sada zabranjeni grad u kome vlada policijski čas i bukvalno niko ne može do svojih kuća. U stan ne može ni njen muž. Nada se da iz stana ništa ne fali. Ali, sada i ne razmišlja o tome. Ne razmišlja ni o povratku. I pored svega, na njenom licu ne vide se tragovi traume. Srećna je što su njena deca sada bezbedna.