Šabac, još jedan moj grad

,

Kada sam pre tačno sedam godina iz Vranja krenula na „bračno putovanje“ u Šabac, mislila sam da nikada ni jedan grad neću voleti i prihvatiti kao svoj, kao Vranje. Što zbog kaldrme, što zbog običaja, kuhinje, meraka, derta, mesečine… a najviše zbog  porodice, prijatelja i uspomena. Sedam godina svaki odlazak u Vranje je bio odlazak – kući, a povratak u Šabac, jednostavno povratak u Šabac.  Grad u kojem sam pri prvoj šetnji rekla „ubi me ravnica“, grad u kojem su me nervirali komarci, grad u kojem sunce „nikada“ leti da zadje jer nema brda iza kog bi to učinilo.

Ali grad koji s pravom nosi drugo ime „Mali Pariz“ jer je čist, arhitektonski uređen, grad koji je poznat po prvoj bolnici, prvoj pozorišnoj predstavi,  prvom klaviru, prvoj balskoj haljini, prvom zastakljenom prozoru (ovu informaciju sam upravo saznala, ali verujte u njenu tačnost)… Karnevalski grad, Čivijaški grad, grad Šabačkog letnjeg festivala muzike…

I, pre svega, grad koji ima reku. Sava! Prelepa Sava koja je najšira upravo kod Šapca. Sa gradskom plažom, sa Tvrđavom, sa mostovima, sa trim stazom, splavovima, restoranima i pecarosima.

Sve to mi se do pre nekoliko dana činilo nevažno i „nema veze što Vranje nema reku,  ima dušu“, iako sam i ovde stekla porodicu i prijatelje. 

16. maj.  Petak kada je jedna reka  rešila da me natera da Šabac postane i moj grad.  Moja druga kuća.  Sve je počelo kišom koja je padala i padala, a ja psovala, jer kišobrane ne volim, a naopako sam rođena pa mi i gumene čizme propuštaju vodu.  A i ružne su.

A onda informacija da se vodostaj povećava iz minuta u minut i da postoji mogućnost da se reka izlije…  Na (ne)sreću, život delim sa novinarom pa sam morala da znam i više nego što mi je potrebno.  Što se kasnije pokazalo dobrim, jer sam vodostaj Save znala u svakoj sekundi.  A, onda – panika… slike Obrenovca, slike užasa i tuge, slike koje će nas celog života podsećati da smo mali u svojim životima. Slike koje su pretile da će se preslikati i na moj grad. Šabac.

Poplava. Panika. Evakuacija. Jeste u gadu, nije u gradu. Preliva, ne preliva. Političari. Laži, obmane, poeni. Poziv građanima da se u što većem broju jave za odbranu od poplava.

Pustoš u gradu, pustoš u prodavnicama. Nema hleba, nema mleka. Pala mi na pamet babina presna pogača, mislim da znam kako se mesi… ajd da probam… o kako je bila ukusna!

Pustoš u duši.

 Spakovan ranac sa presvlakom za dete.  I flašom vode. Ah ta voda! Ne možeš s njom, ne možeš bez nje.  Gde ćemo ako se čuje sirena za evakuaciju? Ne znam. Ali u Vranje nećemo. Daleko je od kuće. Daleko od sudbine građana sa kojima živim. Građana koji su pokazali da vole svoj grad i da su spremni na sve da bi ga spasili od poplave, da bi sačuvali svoje sugrađane i lepotu svog grada.

Opet vesti, apeli, konfuzija. Strah. I suze. Suze zbog nesreće koja je zadesila našu zemlju (nisam verovala da ću to ikada izjaviti, ali to valjda ide s godinama) i suze zbog sreće što su se stanovnici ove državice složili u jednom. Bar jednom. 

Džakovi. Punjenje. Reč godine – džak. Umorni, prljavi, mokri,  na hiljade građana Srbije, Bosne, Crne Gore, Madjarske, Rusije, raznih nacionalnosti, verskih i političkih opredeljenja počelo je da šeta Šapcem vraćajući se sa nasipa i ulivajući sigurnost.  Uz osmeh koji govori „neće probiti“. I nije! Nadam se da nikada i neće. Punktovi za prikupljanje pomoći. Za Krupanj, Obrenovac, Paraćin, Kraljevo… za sam Šabac. Za evakuisane smeštaj, hrana… „Sve će si bude… pa i ako ne bude, pa će si bude“

 Neka Sava nastavi da ide svojim tokom.  A mi ljudi da ostanemo ljudi kao što smo ovih dana.

I ti telefoni, mailovi, društvene mreže.  O, kako sam ja bogata žena! Podrška sa svih strana sveta. Naravno, najviše iz Vranja. Pitanje treba li mi šta. Treba. Da me volite kao do sada.

Kada sam pre tačno sedam godina iz Vranja krenula na „bračno putovanje“ u Šabac, moj veliki prijatelj mi je rekao „ne plači, ne živi se s gradovi, živi se s ljudi“. Saša, našla sam i ljude i još jedan moj grad.

(Autorka je portparolka Šabačkog pozorišta)