Lovac na zmije, majstor za kulen

Eko Taxi Vranje

Treba se paziti poskoka, Uživanje u prirodi,

Vojnik, bravar, majstor za nameštaj, vatrogasac, spasilac, planinar i kulinar, najbolje se snalazi u ulozi nežnog tate i supruga, kao i u situacijama kada pomaže ljudima



 

Treba se paziti poskoka– Što više zanata naučiš to je manja šansa da ostaneš bez posla. Ja sam sve probao u životu. Najpre sam konobarisao po kafićima, posle sam radio u drvnoj industriji “Sloga”. Onda sam upisao dodatno jednogodišnje školovanje na Vojnoj školi u Požarevcu i odmah prešao da radim na aerodromu u Batajnici, odakle sam prekomandovan u Kopnenu zonu bezbednosti. Kad sam se oženio, posao u vojsci me je isuviše “krao” od porodice pa sam ga napustio. Zaposlio sam se zatim u jednoj privatnoj firmi za izradu nameštaja od metala, da bi se potom obreo u Sibiru, gde sam  radio gipsarske i bravarske radove. Danas sam vatrogasac i trudim se da budem najbolji što mogu. Ovo nije sve. Mogu da kažem da sam probao sve, ali iskreno, nema nigde života ko u Srbiji – počinje priču Vladica Stanković, tridesetpetogodišnji vatrogasac iz Vladičinog Hana.

NE PLAŠITE SE ZMIJA

Vladica se svojim interesovanjima, ambicijama, radnoj i životnoj biografiji, a posebno hobijima, razlikuje od mnogih ljudi koje ste upoznali. Kaže da je najponosniji na to što je tata Eleonori, Anastasiji i Katarini, i sa puno topline priča da mu je uloga tate i supruga najvažnija od svih životnih.

Skroman i nenametljiv, ne voli da se hvali, a tvrdi da i sam kodeks vatrogasca tako nalaže. Nerado govori o profesionalnim podvizima, a priča se medju njegovim kolegama i svedocima da je profesiji uvek na raspolaganju. Nedavno je u glavnoj hanskoj ulici čoveku ugasio auto u plamenu, spašivši mu život. Mnogo je onih kojima se našao kada im je život bio ugrožen.

Uživanje u prirodi– To radim zato što drugačije ne može. Kad vidiš opasnost, nema tu mnogo vremena za razmišljanje, isključiš paniku i spašavaš što se spasti da- kratko komentariše Vladica.

Od običnog sveta ga zasigurno izdvaja njegov neobičan hobi – hvatanje zmija – kojim se bavi više od decenije. Gmizavci od kojih se ježimo, njegova su zabava, a njihov svet sfera interesovanja. Zato i kaže da nema razloga da se ljudi plaše zmija jer one nikad ne napadaju prve. Savršeno vlada informacijama o ovim životinjama a učio je, priča nam, iz prirodnjačke literature i interneta. Za njega se pročulo širom Srbije, a zovu ga ljudi iz svih krajeva, obično uspaničeni zbog toga što im se u dvorištu ili okruženju pojavila zmija. Jedini je koji se bavi hvatanjem zmija u ovom kraju Srbije, sam pravi pribor za hvatanje. Nikada nije ubio zmiju jer, kako kaže, za tim nema potrebe.

– Ne umem da objasnim otkuda ta potreba da hvatam gmizavce. Često sam zmije sretao planinareći, odjednom mi se javila želja i potreba d aim priđem. To što se ljudi plaše zmija ne znači da su one opasne. To su životinje koje imaju značajno mesto u prirodi, tamane glodare i razne štetočine kojima se hrane, zato su i zaštićena vrsta. Ako ih baš ne ugrozite, nikada prve neće napasti, to je važno da se zna. Samo tri vrste koje žive kod nas su otrovnice – objašnjava.

Na sportskom centru u Hanu je hvatao smukove, a u nekim planinskim selima  poskoke, šarke i vodene zmije. Čim otopli, ljudi zovu sa svih strana, niko, kaže, ne voli kad vidi zmiju u blizini. Svoju veštinu je, tvrdi, doveo do savršenstva pa gotovo sa sigurnošću isključuje mogućnost da nešto podje po zlu.

BUREK I MESO
Podjednako je ponosan i na umeće mešenje bureka, veštinu koju je savladao u tazbini. Njegova žena Edita je iz porodice Goranaca, majstora buregdžijskog zanata. Vladica sa toliko strasti priča o spremanju hrane da prosto poželite da već danas budete gost za njegovom trpezom:
– Naši ljudi pogrešno suše meso, pregore ga iznad vatre, malo nadime i, kao, gotovo. Ako hoćete kvalitetan komad sušenog mesa ili kobasice, onda je to zahtevan i dug proces. Ima tu i nekih tajnih veština, ali je poenta u tome da pored sušenja iznad vatre, proizvod obavezno odstoji izložen strujanju vazduha. A burek, tu sam se malo namučio dok nisam savladao tehniku. Bilo je i bacanja testa na početku, ali sam zato sada bolji majstor od svojih učitelja- ponosan je.

– Stalno vežbam. Kad imam vremena, po toplom vremenu odem u Momin Kamen ili na neko drugo sunčano mesto sa puno kamenja gde je prirodno stanište zmija. Hvataljkama koje sam pravim i stalno usavršavam, lovim zmije koje odmah  puštam nazad u prirodu. Kroz vežbu upoznajem ove životinje i sve više verujem da se kroz medjusobno upoznavanje razumemo. One kao da nekim svojim čulom osećaju da ne želim da im nanesem nikakvo zlo. Neopreznima jedina realna opasnost u našem kraju preti na sličnim sunčanim, kamenitim ili trusnim terenima gde žive poskoci, kao recimo u selu Džep. To su otrovne zmije koje su aktivne u pozno leto i tokom toplih jesenjih dana, a obzirom na to da love noću verući se po drveću, u riziku su ljudi koji kampuju u prirodi. Možete slobodno da date moj broj svakome ko vas pita, uvek se javljam i uvek sam dostupan – završava priču na ovu temu.

KAJAKOM NIZ MORAVU

Još jedna velika strast ovog mladog porodičnog čoveka je kulinarstvo. Posebno je vešt sa mesom, a po vojvodjanskoj recepturi pravi pikantne domaće, sveže i dimljene kobasice, kulen, pršutu, slaninu, rolovano meso i još mnoge đakonije. Zato je rado vidjen u kuhinjama svojih prijatelja, kad su druženja ili veselja – zna se ko je majstor u kuhinji ili za roštiljem.

I ovo nije kraj bogatstvu i raskoši njegovih talenata i znanja. Nekoliko puta se kajakom spuštao niz Moravu, aktivan je član Planinarsko-speleološkog kluba “Dvig”, bavi se planinarenjem i prošao je obuku gorske službe spašavanja. Obzirom da njegovo osnovno zanimanje iziskuje fizičku spremnost, on svoje telo u dobroj formi održava u teretani.

Kaže da mu je u moru obaveza najvažnije da uvek stigne da odgovori potrebama porodice. Otkad su mu ćerke krenule u školu, nadje se oko učenja ali i u kuhinji. Ne stidi se ni jednog posla, naprotiv, kaže da sve može da se nauči.

Ne voli da se time hvali i razmeće, ali na kraju razgovora pokazuje donorsku karticu kojom je još 2011.godine zaveštao svoje organe, redovan je i kao dobrovoljan davalac krvi i čini se da nema poziva za pomoć kome se ovaj mladi, porodični čovek ne bi odazvao.



  • Ostavi komentar