Put lirskog „ja“

Maja Stanković: „Budne uspomene“,poetska proza; izdavač: Kreativna radionica BALKAN, 2014.

BUDNE USPOMENE
Želim da te otrgnem od zaborava,
Da sačuvam ono što smo nekad bili.
I u ovoj noći bez sna
Budim sanjive uspomene,
Ne dam im da zaspe.
Da utonu u večiti san.

Prepliću se po mom umu,
Okrećem ih i prevrćem,
Osećam ih u svom srcu
Poput strašne drhtavice.

Izvlačim iz njih
Sve reči tvoje
I uživam u njihovom odjeku
Dok mi fatalno dodiruju dušu
I kradu od stvarnosti,
Sve tvoje da urežem u svoje
I da oko moje ima sliku tvoje.

KAD ODEM
Kad odem
Zagrli moj lik
U mislima svojim…

Prećuti ime moje,
Ne daj da drugi vide
Bol na licu tvome…

Kad odem
Ne kuni me,
Ne traži,
Oprosti meni prkosnoj,
Jer ja volim,
A ne umem da ostanem.

Književna scena Vranja postaje sve produktivnija. Valjda, ono mitološko, Srbi kad ginu, pevaju. Tako je i Maja Stanković, posle svoje prve knjige proze, romana „Posle svega“, rešila da se oproba i u lirici, te je pred nama njena zbirka poetske proze „Budne uspomene“, jedno introspektivno štivo, koje izvire iz same nutrine autora.

No, poezija je per se introspektivna, a ovde imamo jednu epistolarnu formu, jedan krik za izgubljenom ljubavlju, ili do svog prirodnog kraja neiživljenom ljubavlju; ako kraja u tim stvarima uopšte ima. Ili, možda i nedoživljenoj! Autorka piše, i čeka otpis, jer poštar uvek zvoni dva puta, ponekad i potreći. A ponekad i ne zazvoni. Zbog toga, ne čuvajte opasnog psa u avliji.

PROFIL
Maja Stanković je rođena 1980. godine u Vranju. Prvu knjigu, roman „Posle svega“, objavila je 2012. godine. Kolumnistkinja je u Vranjskim. Piše za razne internet magazine i blogove.

Bilo kako bilo, ova zbirka mora izazvati jaku emociju u čitaocu, i probuditi u njemu uspomene, pa ma kakve bile; jer, ko ono reče, sve prave su ljubavi tužne. Pa bila ona stvarna ili zamišljena, ljubav je ljubav, i ti je sad trpi, u prozi ili u stihu, pre svega ili posle svega.

– Zbirka „Budne uspomene“ Maje Stanković – kaže njen recenzent Marina Djenadić – oslikava potragu za idealnom polovinom, zavirujući u duboke slojeve unutrašnjeg. Ova poetska proza samo površnom čitaocu može delovati kao isključivo ljubavna. Istini za volju, ona je duboko refleksivna – lirsko ja prelazi dugačak put – od priznanja da protiv sebe ne može, do suočavanja sa bolnim uspomenama, nakon čega beži u imaginarno i san, a potom izranja na ishodište svojih želja i stiže do spoznaje svog naličja u kome čuči žena oslobođena od predrasuda, što ga dovodi do samospoznaje, odnosno ogledala sopstvene duše. Put lirskog ja se očitava i u ciklusima ove zbirke, stoga se može čitati i linearno, kao kakav roman. Moderenost izraza i strukturalna povezanost pesama i lirskih zapisa je autentični izraz raskošnog talenta autorke.