Vranje nije Arilje

Dok su tekstilci u Vranju čekali da ih država spase i štrajkovali kad je država kasnila, tekstilci u Arilju verovali su u svoje preduzetničke sposobnosti. Jumko je posle deset godina besperspektivna poslovna ruševina, a ariljski tekstil izrastao je u brend koji Srbiju vraća na mapu tekstilnih sila

Završen je još jedan protest radnika tekstilne fabrike Jumko. Pre nego što su se vratili kući, radnici su opet šetali po Vranju i demonstrirali ispred Opštine, opet su blokirali autoput Beograd – Skoplje i opet su bili u Vladi da ”unovče” pretnje i ”izboksuju” overu zdravstvenih knjižica i sedam plata. Ovog puta vratili su se u Vranje sa lepo ”upakovanim ništa” – u nemuštom saopštenju Vlade kaže se da će ”Vlada Srbije pomoći u rešavanju problema zdravstvene zaštite radnika i isplati zarada. Takođe je naglašeno da Vlada Srbije ima isti pristup rešavanju problema u svim preduzećima u restrukturiranju i da će pomoći da se unapredi poslovanje kompanije Jumko”.

Bio je to ko zna koji po redu protest zaposlenih u poslednjih 12 godina. Zajednički imenitelj svih zahteva u svim protestima bio je – ”država samo još ovaj put mora da pomogne da Jumko stane na noge”. I država je pomagala, ali često i odmagala – najviše pogrešnim političkim načinom upravljanja kompanijom i nebrigom oko privatizacije – pa je Jumko posle svake državne pomoći bio u sve gorem poslovnom stanju.

MEZIMČE I KAMEN OKO VRATA

Iako se vranjski tekstilci često busaju u grudi dugom tradicijom ove industrije i to ističu kao ”komparativnu prednost”, u Vranju se ”na ruševinama” Jumka nije pojavio nijedan ozbiljan privatni tekstilni biznis, niti inicijativa radnika Jumka da se sami upuste u preduzetničke vode i kao privatnici iskoriste svoje znanje i iskustvo. A takvih primera po Srbiji ima i po takav primer nisu morali da idu daleko – samo nekoliko sati vožnje od Vranja, na ruševinama dve tekstilne fabrike i bez ikakvih subvencija države, nastalo je u Arilju stotinjak malih i srednjih kompanija i porodičnih preduzeća koja Srbiju svrstavaju u red ozbiljnih tekstilnih sila.

Dok su poslednje dve decenije vranjski tekstilci sedeli u sve zapuštenijim halama, uz propale mašine čekali pomoć od države i štrajkovali kada bi ona izostajala – u Arilju su se radnici iz propalih tekstilnih fabrika odlučili da iskoriste svoje znanje, bili su spremni da još uče, da rizikuju i započinjali privatni tekstilni biznis u porodičnim kućama. Danas je ”Ariljski tekstil” brend kojim se Srbija ponosi, a vranjski Jumko ”i mezimče i kamen oko vrata” svakoj političkoj koaliciji koja zasedne na vlasti.

Ta paralelna sudbina tekstilnog biznisa u Vranju i Arilju nudi mnoge odgovore na pitanja kako je i zašto Srbija prošla kroz dosadašnju tranziciju.

Najčešća poruka iz Vranja vlastima u Beogradu: „Kompanija je u bezizlaznoj situaciji. Strpljenje radnika popušta, priprema se radikalizacija štrajka i blokadu autoputa Niš – Skoplje“

”Urbana legenda” koja žilavo opstaje u Vranju s nostalgijom pamti da je Jumko ”nekad bio gigant i da je imao 12.000 radnika”. Za 25 godina (sankcije i tranzicija) fabrika se smanjila, bila prinuđena da prodaje delove kako bi isplaćivala plate i namirila obaveze prema državi i kreditorima, a konstantno je opadao i broj zaposlenih, pa ih je sad 1.760.

Najkraću i ubitačno najtačniju dijagnozu sudbine Jumka ima predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić, kad kaže da „niko nije sprečio propadanje i nije doveo dobar, odgovoran, radan i stručan menadžment, a Jumko je imao šansu da opstane i da bude jedna od vodećih tekstilnih fabrika u regionu”.

Kao nit kroz istoriju propadanja Jumka provlači se – propuštena šansa, a prst odgovornosti upire se i u državu i u radnike. Od 2001. za Jumko se tražio strateški partner, a već 2002. godine bilo je oterano šest direktora jer nisu rešili nijedan ključni problem – nije bilo strateškog partnera i novca da se pokrene proizvodnja. Država je odgovorna jer je godinama uljuljkivala i obmanjivala radnike „svetlom budućnošću” i tu obmanu „podmazivala“ izdašnim subvencijama i nesposobnim direktorima koji su regrutovani iz vladajućih partija. Radnici su prihvatili igru obmanjivanja, mireći se s tavorenjem u začaranom krugu populističkih obećanja političara, neredovnih zarada ispod granice dostojanstva i ogromnih troškova. Ali, subvencija od avgusta prošle godine više nema.

Nedavna izjava vranjskog gradonačelnika Zorana Antića da ”lokalna samouprava čini sve u ulozi posrednika da reši pravno i statusno pitanje kompanije i zaposlenih”, zvuči kao svojevrsno priznanje nemoći države. Gradonačelnik Antić prihvatio se (kao i svi njegovi prethodnici) i ”ćorava posla” – pokušao da umiri štrajk najavom da je za Jumko (pogoni Predionica, Priprema, Tkačnica, Konac i Dorada) zainteresovana turska kompanija Jagjemezler doel.

Jumko je već prodavao deo (90.000 od 150.000 kvadrata) imovine. Zbog toga je sredinom 2012. nastala ”tuča” radnika i države ko će dobiti novac od prodaje dela imovine i ta epizoda na tragičan način odslikava isprepletanost interesa aktera umešanih u sudbinu Jumka. Krajem juna 2012. država je za 1,1 milion evra prodala neke Jumkove pogone kompaniji „Top Sofa Srb“ iz Vranja (ogranak firme Ditra Italia) sa idejom da se sa tih 1,1 milion evra finansira početak ozdravljenja kompanije:

– Prodajom ova tri pogona Jumko započinje borbu za jeftiniju proizvodnju – izjavio je generalni direktor kompanije Zoran Stošić.

KREDITI

Ali, sindikat je imao druge ambicije:

– Nedopustivo je da pare od prodaje imovine koju je stvaralo hiljade radnika Jumka idu državi, dok polovina od 1.800 zaposlenih ima plate od 50 do 100 evra. Takav način prodaje, da neko rasprodaje imovinu koju su radnici stvarali 30 godina, jednostavno neće proći – tvrdila je Snežana Veličković, predsednica ASNS u Jumku.

Sindikatu nije valjalo ni to što je država tog istog meseca (jun 2012) Jumku odobrila kredit od sedam miliona evra za proizvodnu prekompoziciju i energetsku efikasnost. Smatralo se da je dobijanje kredita od države jedna od poslednjih šansi za oporavak. Ali, stav ASNS bio je da je Jumku potrebnija finansijska pomoć države nego kredit:

– Plašim se da bi kredit koji će dobiti Jumko morali da vrate radnici – izjavila je tada Snežana Veličković.

Ova agilna sindikalna liderka je i 2008. godine – kad nije bilo ni posla ni plata – pozivala i prozivala državu:

– Ukoliko država pod hitno ne preduzme neke mere predstoji katastrofa.

KAKO IZGUBITI UGLED I POVERENjE
Ambasada Finske u Beogradu obratila se pre neki dan Privrednoj komori Srbije (PKS) za pomoć i zamolila da nadležni organi ubede Jumko da ispoštuje ugovor i isporuči naručene uniforme. Prema ugovoru, Jumko je u obavezi da sukcesivno isporučuje uniforme do kraja marta, kada ističe rok za završetak posla. Inače, uniforme su sašivene i stoje u magacinu a radnici u štrajku ne dozvoljavaju da se gotova roba isporuči finskom kupcu. „Veće štete za Srbiju i njenu privredu nema od ovakvog ponašanja kojim se gube ugled i poverenje“, kažu u PKS.

I te godine Vladi je poručivano da ”preduzme adekvatne mere” koje su podrazumevale – redovnu mesečnu isplatu subvencija od 15 miliona dinara, a od ministra Rasima Ljajića zahtevano je da se zaposlenima isplati novčana pomoć od tri prosečne srpske zarade.

Inače, ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić prilikom posete Jumku početkom septembra 2009. godine rekao je da ”to preduzeće ne može ostati u vlasništvu države i da trajno državno gazdovanje njime nije rešenje, već da je najbolje rešenje da Jumko bude privatizovan”.

I godinu dana ranije – 2007 – Snežana Veličković pretila je ”da strpljenje radnika popušta, zbog čega se vrše pripreme za radikalizaciju štrajka i blokadu autoputa Niš – Skoplje”. Povod za tadašnji protest 320 radnika bio je njihovo odbijanje da potpišu ugovor o radu sa konfekcijom Zamber iz Vranja.

A Zamber je bio rak-rana Jumka.

Tu Jumkovu konfekciju kupio je početkom 2007. godine britanski biznismen kiparskog porekla Jani Savas, vlasnik tekstilne kompanije Alena iz Londona i sa Vladom Srbije potpisao ugovor o investiciji od šest miliona evra, uz obavezu da sagradi novu halu i zaposli 3.000 radnika. Država Srbija isplatila je Savasu oko četiri miliona evra subvencija, a onda je Savas nestao i izgradnja fabrike je obustavljena. Krajem 2008. država je raskinula ugovor, a tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić obavestio je radnike da ”država nije izgubila ništa” jer se namirila sa tri miliona evra iz bankarske garancije, imovina Zambera kasnije je prodata na licitaciji i tim novcem namiren je dug prema građevinskoj firmi Meteor. Jedini gubitnici bili su – radnici.

– Sve to je greška i sramota Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i rukovodstva Jumka“, izjavila je tada Snežana Veličković.

Novu privatizaciju Jumka najavio je sredinom 2009. direktor Miodrag Tasić:

– Na tenderu se prodaje sva imovina Jumka. Izuzetno je važno da se privatizacija završi u što kraćem roku.

Ni od te privatizacije nije bilo ništa, pa je sredinom 2011. Jumko bio ponovo primoran da prodaje imovinu da bi namirio dug radnicima za zaostale plate od 400 miliona dinara. ”Kompanija je u bezizlaznoj situaciji”, bile su reči tadašnjeg direktora Zorana Stošića. Ni tada Jumko nije uspeo da proda fabriku mineralne vode i sokova Bivoda, ali ni stadion i olimpijski bazen, kako bi obezbedio novac za neisplaćene plate.

OD SOBE DO FABRIKE

Nekoliko stotina kilometara zapadno, sasvim druga priča. „Ne može firma propasti ako se neumorno radi i stalno uči“. To je poslovna filozofija Miloša Stefanovića, vlasnika tekstilne firme Stefan iz Arilja koji je 1988. godine u dnevnoj sobi porodične kuće pokrenuo radnju, pozajmio 28.000 nemačkih maraka i potrošio ih na kupovinu mašina, a sada ima više od 3.000 kvadrata poslovnog prostora. Kompanija Stefan samo je jedna od 40-ak većih firmi i 60 manjih porodičnih tekstilnih radnji u Arilju koje zapošljavaju više od 2.000 ljudi (dakle, malo više od vranjskog Jumka). Tih stotinjak firmi okupljenih u neku vrstu klastera poznatu pod imenom ”Ariljski tekstil” nastalo je kad su pred naletom konkurencije jeftinog uvoznog tekstila propala dva velika tekstilna kombinata u Arilju – Trikotaža Kolor i Industrija trikotaže (ITA). Jedina šansa da prežive i uspeju bila im je – preduzetnički duh, marljivost i brzo prilagođavanje zahtevima tržišta.

Ariljski tekstilci sada izvoze donji veš, majice, pidžame, bade mantile, peškire, dečju odeću, modnu konfekciju…, za oko četiri miliona evra. Predsednik Upravnog odbora Opšteg udruženja preduzetnika Arilje Milutin Stefanović kaže da je primetan rast izvoza tekstila u zemlje Evropske unije, gde još ima prostora za tržišni rast.

Pripreme za tržište Evropske unije ne traju ”od juče”. Još pre 10 godina počelo je učenje ariljskih tekstilaca šta su zahtevi modernih potrošača, kako organizovati proizvodnju i kako se prilagoditi svetskim modnim trendovima. Održano je stotine seminara, predavanja i stručnih radionica u Arilju i Užicu (uobičajeni naziv tih radionica bio je “Uključivanje tekstilne industrije zapadne Srbije na tržište EU”), gde su vlasnici krojačkih i zanatskih radnji sticali znanja o sociologiji mode, potrebi za širom kolekcijom i čestim promenama uzoraka, promeni zahteva potrošača i običaja odevanja, pojavi zasićenosti tržišta, pritisku robe iz uvoza, promeni ritma naručivanja trgovaca… Učili su da je za ozdravljenje firme najvažnija primena proizvodne strategije Just-in-Time (baš na vreme) kojom se proizvođač rešava nepotrebnih zaliha na skladištu, uvodi ravnomernu nabavku materijala u skladu sa potrebama firme, primenjuje CIM koncepciju (IT tehnologija) u upravljanju i fleksibilne proizvodnje u svim fazama, uvodi Total Quality Management (potpunog upravljanja kvalitetom) za sveobuhvatno osiguranje kvaliteta, primenjuje integralni marketing za potpuno usmeravanje svih pogonskih funkcija prema potrebama tržišta…

Lekcija koja je naučena 2004. primenjuje se i danas i glasi: ”Izazov za sve firme je trka s vremenom, odnosno brza reakcija na želje tržišta. Da bi se ta trka dobila firma mora biti osposobljena za – kreativnost, kvalitet i pouzdanost, fleksibilnost, ekonomičnost i brzinu. Sve ove komponente moraju delovati zajedno da bi se upravljanje vremenom i potencijal tog upravljanja iskoristili u funkciji stabilizacije i ponovnog osvajanja udela na tržištu. Samo se tako može stvoriti osnova za prilagođavanje tekstilnih firmi novim izazovima tržišta. Da bi se uspešno prihvatili ovi izazovi tekstilne firme moraju stalno menjati, prilagođavati i poboljšavati svoju infrastrukturu i organizaciju planiranja. Za obavljanje pomenutih poslova neophodni su prvenstveno obrazovani kadrovi”.

Pored kadrova, tekstilnim firmama nedostajala je i oprema. Tada je u pomoć priskočila Privredna komora Užica sa stručnjacima za izradu biznis planova kojima su firme konkurisale za kredite iz fonda od 33 miliona dolara koje je tada odobrila Vlada Italije. Tako su se mnoge firme opremile modernom tehnologijom po povoljnim uslovima – dugoročni kredit na osam godina sa šest odsto kamate i grejs periodom od dve godine.

Edukacija za izvoz nikad nije završena i neprestano traje. Sredinom prošle godine stručnjaci švajcarske Agencije za promociju izvoza obišli su nekoliko tekstilnih fabrika u Srbiji i upoznali se sa mogućnostima i potrebama firmi. Među firmama koje su obišli Švajcarci bila je i ariljska kompanija Jasmil, čiji godišnji izvoz od dva miliona evra čini polovinu izvoza tekstilaca iz Arilja i koja je postala poznata po modnom brendu ”Extreme Intimo” i poslovnoj filozofiji segmentiranja tržišta.

ITALIJANSKI KVALITET

Jasmil je počeo 1992. godine sa idejom da se upusti u kreiranje sopstvene linije donjeg veša (ima vlastiti dizajn studio), spavaćeg programa i bade mantila od isključivo prirodnih materijala i najfinijeg pamuka. Sada ima 400 zaposlenih, lider je u proizvodnji pamučnog programa za muškarce, žene i decu i izvozi u BiH, Crnu Goru, Makedoniju, Hrvatsku, Bugarsku, Italiju, Slovačku, Rusiju…, a stižu upiti za saradnju iz Australije, Amerike, Argentine…

Jasmil je krajem prošle godine odlučio da otvori fabriku donjeg veša u Plandištu.

Milan Lončarević, vlasnik Jasmila, i dalje uporno ponavlja da se posebno vodi računa o kvalitetu materijala. Još 2008. godine Jasmil je od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) dobio tehničku pomoć u okviru TAM programa (!!!!!!!!!!!!Turn Around Management – zaokret u menadžment, trajao godinu i po dana) za povećanje produktivnosti proizvodnje. Cilj je bio da se popravi nastup na stranim tržištima, poveća produktivnost, efikasnost i konkurentnost i na taj način poveća izvoz sa milion na dva miliona evra. Lončarevićeva poslovna filozofija svodi se na jednu rečenicu: ”Naše firme moraju istrajati na kvalitetu i dizajnu kako bi dobile bitku za potrošače izvan domaćih granica”.

Jasmil je još 2004. koristio i pomoć američke Agencije za međunarodni razvoj (USAID) i tada naučio kako da u proizvodnji ispuni američke standarde kvaliteta, dizajna i organizacije posla da bi posle toga imao probni izvoz dečijeg rublja u SAD.

Na popularizaciju (marketinšku kampanju) brenda ”Extreme Intimo” Jasmil je trošio 10 odsto godišnjeg profita firme, što je kod mnogih potrošača stvorilo uverenje da je reč o italijanskom proizvodu.