Ponedeljak, što bi rekli maštovitiji prezenteri vremenske prognoze, „dan okupan suncem“, na vazduh nije „izmamio brojne građane“. Toga se dana nije radilo pošto je država odlučila da časti građanstvo povodom Sretenja, Dana državnosti. Cinik bi dodao i zbog rođendana Tome Nikolića, koji je rođen 15. februara. Lepa koincidencija. Uglavnom, praznik je bio u subotu a prema zakonu, ako se blagdan padne u neradni dan, onda ponedeljak dođe kao gratis. Šetalište ispred redakcije ovih dana liči na promenadu, ali u ponedeljak beše sablasno. Pa da, kad ne rade institucije države nema ni ljudi na ulici. A ovde oko nas, u dve ili tri hiljade kvadratnih metara, i pravosuđe, i policija, i načelstvo, i inspekcije, fondovi i zavodi. Da, i Gradska uprava. Sunčamo se tako i računamo da na tako malom prostoru radi između hiljadu i hiljadu i po državnih i gradskih nameštenika. Gledamo ih svakoga dana kako patroliraju šetalištem, onako užurbani, noseći nekakve fascikle i materijale, odajući tako utisak nezamenljivosti, kao da nešto strašno važno rade, razbijaju atomska jezgra na primer. Utegnute službenice i picnuti službenici hitaju ka kancelarijama sa kesama iz kojih se puše bureci, kifle, penjurlije ili roštilj, na neprikosnovenoj pauzi za topli obrok, neumrlom samoupravljačkom reliktu. E, onda u tri popodne činovnička reka ide suprotnim tokom, skrhana od umora, da se kod svojih kuća odmori za sutrašnja pregnuća.
Nedavno je obelodanjeno da država (opštine i gradovi) plaćaju oko 800.000 službenika a stručnjaci upozoravaju da naša ekonomija ne može da na leđima vuče toliko činovnika. Procenjuje se da ih je bar polovina suvišna i da je njihov transfer na tržište rada prvi korak ka ozdravljenju ekonomije. Da se razumemo, veliki je broj onih koji u institucijama zaista i radi nešto, ljudi koji su čak i malo plaćeni u odnosu na posao koji obavljaju. Ali, ako se skoncentrišemo na Vranje, svi dobro znamo koliko je tu partijskih kadrova, nečijih rođaka, kumova, pobratima i ujninih deveričića. Populisti među političarima, a zna se koji su, rasipaju demagogiju mantrom o „očuvanju radnih mesta“. Da, ali zbog onih koji parazitiraju do posla ne mogu da dođu stručni i spsobni, spremni da zemlji daruju svoje znanje. I onda je najlekše nekakvom uredbom zabraniti novo zapošljavanje (osim u posebnim situacijama)! Čemu onda da se nadaju generacije koje se sada školuju? Samo je u Srbiji radno mesto večita kategorija i sa posla ni bog otac ne može da te otera, ma koliku štetu pravio društvu i firmi. Ko se, dakle, najviše buni protiv novog Zakona o radu, čije je usvajanje stopirano zbog izbora? Pa, oni koji najmanje rade, oni koji zauzimaju nečije mesto i znaju da ne bi imali nikakve šanse kada bi na tržištu rada vladali konkurencija i ekonomski zakoni.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.