Srpska gospoda i braća

Išli smo, i na više mesta i odmarasmo se, okrećući na Vranju i na Vranjsko Pomoravlje, odakle je divotan izgled. Išli smo istočnom stranom Plačevice, gde se jedna prostrana jaruga obavija. Ona strana Plačevice okrenuta Vranji – sva je gola, i zemlja se, ili upravo peskovito pločno kamenje, od bujnih kiša naniže survava, a ona istočna strana puna je šiblja od raznog drveća, naročito dosta mlade grabovine, a uz jedno presoje beše i jedan zabran sa lepom hrastovom šumom

Ovi kako nas spaziše, stadoše na zgodno mesto gde se može mimoići, i kad do njih dođosmo, po vojnički nam salutiraše, i ja ispravih glavu, koju sam pognuo bio zemlji kao da za sobom vučem lađu, da ih otpozdravim. Kad, al’ koga smotrim! Moga starca sa Plačevice! Zapitam ga kuda će, i on mi reče da je pošao u varoš da proda drva, a deca idu na ekzercir (bio je nedeljni dan, kad se obično narodna vojska ekzercira). S njim su bila tri mlađa čoveka, sva tri njegova sina. – „Pa ja sam pošao tebi u goste, šta ćemo sad, zar da se vratim?“ – rekoh mu ja. – „Nećeš  da se vratiš, – odgovori on, – po deci ću otpratiti tovare sa drvima u varoš, a ja ću s vama ići naviše k meni“, – hvaleći boga što je doživeo da dočeka srpsku gospodu i braću. Išli smo, i na više mesta i odmarasmo se, okrećući na Vranju i na Vranjsko Pomoravlje, odakle je divotan izgled. Išli smo istočnom stranom Plačevice, gde se jedna prostrana jaruga obavija. Ona strana Plačevice okrenuta Vranji – sva je gola, i zemlja se, ili upravo peskovito pločno kamenje, od bujnih kiša naniže survava, a ona istočna strana puna je šiblja od raznog drveća, naročito dosta mlade grabovine, a uz jedno presoje beše i jedan zabran sa lepom hrastovom šumom, najviše šezdeset godina starom. Pričali su mi ljudi iz Vranja da je i južna strana Plačevice, koja je sada gola, pre petnaest godina bila lepom šumom pokrivena, ali su je Turci svu isekli za ogrev. Ona istočna strana, za koju velim da je na njoj vegetacija lepa, bila je svojina privatnih Turaka; zato je i šuma dobro očuvana. . Idosmo punih tri sahata dok dođosmo do kuće starčeve, gde nas dočeka njegova baba sa snahom, ženom najmlađeg mu sina, i jednim ženskim detetom. Druga dva sina imaju malo podalje svaki za sebe kućicu. Kako u kuću uđosmo, nije da sedosmo, nego legosmo na zemlju po prostirki od ćilima – tako smo bili umorni. Babi – koja nas vrlo ljubazno i srdačno dočekala, i koja se sa snahom žuraše da nam što za ručak spremi – kažem kako je njen starac, iako mu ima 80 godina (kao što nam je kazao), krepak i da je sve pred nami išao, pa eto i sad, kad ga zovem da sedne i da se odmori, neće da se smiri, nego tumara tamo amo. Baba, koja je takođe još držeća i krepka žena, na moju hvalu reče: „Sve se pravi mlađi; ja sam dokarala do 80, a on kad me je uzeo bio je postariji od mene da rečeš i deset godina“.

Starčeva kuća je koliba, naokolo sa sviju strana u zemlju pobijena koljem i u dva reda opletena prućem i nabijena slamom, sa krovom takođe od slame, po sredi probijen odžak, a ognjište pri zemlji. Vrata nema, nego je otvor, koji se zimi lesom, slamom utkanom, priklopi. U ovoj vajnoj sobi ne posedismo dugo, jedno što se dimilo, a drugo što rad bejah da se što pre popnemo na samo teme Plačevice. Počnemo se penjati opet naviše, no sad nije išlo tako teško, što se od kuće k istoku pružala dosta prostrana ravnica, na koju se sve blago i neosetno penjasmo uzbrdo, idući severozapadu k najvišoj tačci, na teme plačevice. Tek što od starčeve kuće pođosmo, ni za punih sto koračaja videsmo ostatke od rastrgnute ovce. Starac nam reče da su je kurjaci pre neki dan iz tora izvukli i tu pojeli, pri svem tom ima dva psa kao kakve lavove.