Vranje kao Rim i Florencija

I sobinska reka teče preko vranjskih njiva, od koje su i najglavniji vodovodi, čunkovi za varoške česme (kojih ima dosta) dovedeni, osim što su i bunarske vode vrlo lake i ukusne za piće. Idući uz Vranjsku Reku do Markovog gradića, video sam na dosta velikoj visini, podnožija Krstaca i Plačevice, gde iz zemlje vire bujicom izriveni i iskvareni čunkovi, znak da je negda ovih vodovoda i više bilo i da je voda sa samog izvora ili sa vodopada kod Markovog Grada u varoš sprovedena bila.

Prem svima ovim pojavama, prema tolikim džamijama i prema tolikom žiteljstvu ove varoši, daje se zaključiti da je negda stara Vranja, koja se i u  starim našim spomenicima spominje, bila dobro naseljena i znatno trgovačko mesto za Vranjsko Pomoravlje bila, kad se prizrenje uzme da je i tu episkopska stolica bila. Vranja je zdravo mesto sa umerenom klimom, naročito što je od severnih vetrova zaklonjena gorepomenutim visokim kao Avala bregovima, Krstacem, a naročito Plačevicom, da ponegde u januaru i februaru može se u letnjim haljinama ići, ali kad duhnu hladni severni vetrovi sa kišom, može i u polovini maja da se Plačevica zavije  belim turbanom, snegom, kao što se desilo kad sam u Vranji 1880 godine bio, kad je konoplja sa vrh čoveka već izrasla bila. U Vranji, ma koliko da je danju vrućina, kako sunce zađe, onom jarugom sa Markovog kala počnu tihi vetrići pirkati, i tako noću po sobama i po varoši nema zapare, i retko se preko leta drže prozori otvoreni. I trebalo bi da je u Vranju zima blaga, kad leži u jednoj širini zemljanog šara sa Rimom i Florencijom; no to ne može da bude zbog toga što se sva srpska zemlja, počev od Dunava i Save, postepeno uzdiže, tako da počev od pada Moravinog u Dunav oko Dubravice, gde je nad morskom površinom oko 50 metara, na granici kod Davidovca uzdiže se i do 440 metara u visinu, pa jedno zbog ove visine, a drugo što leži istočnije nego što su pomenute varoši u Italiji, mora i klima da je oštrija i hladnija.

Ove 1880 godine, i to jednog lepog junskog dana, penjao sam se i na Plačevicu, na koju se smede odvažiti da sa mnom ide jedan vojnički apotekar, rodom iz Hrvatske. Za vreme mog bavljenja u Vranji te godine, poradi rasprave agrarnih odnošaja u tom okrugu, dođe jedan starac, žitelj sela Plačevice, da pokaže komisiji šta od turskih zemalja drži, i tom prilikom od istog doznam da gore ima selo i da se tamo nešto zemlje obdelava, i da se gore može otići. On me ujedno pozva da mu dođem i da vidim gde on živi, i ja mu na njegov prijateljski poziv obećam da ću doći. Što je rečeno, to je i svršeno. Ujutro rano po ishodu sunca pođem sa apotekarom, i dok smo se do podnožja Plačevice, gde su mahom vranjski vinogradi, ispeli, i tek sada počeli da se penjemo uza strmenu putanju na Plačevicu, i to već dosta umorni, da nas kolena počeše boleti i tabani, idući sve po oštrljastom kamenju, počeše briditi, – sretosmo nekoliko ljudi koji sa natovarenim konjma s drvima silažahu s planine naniže, i to neki sa puškama državnim, a jedan sa dobošem na leđima.