Hurijet dočekan pesmom

Eko Taxi Vranje

Crkva u manastiru Sveti Pantelejmon u selu Lepčinjce,  u Vranjskoj Pčinji

Crkva u manastiru Sveti Pantelejmon u selu Lepčinjce,  u Vranjskoj PčinjiPočetkom februara 1908. godine, kapetan srpske vojske Alimpije Marjanović (pseudonim „profesor Lazar Marković“), upućen je od strane Vrhovne uprave iz Beograda da sredi stanje u podvojenom Skopskom izvršnom četničkom odboru. Alimpije Marjanović stiže  u Skoplje 05.02.1908. godine, brzo i efikasno završava dodeljen mu zadatak i vraća se u Vranje. Već 25.02.1908. godine, Koruba kod Lepčinjca, prevodi četu vojvode Alimpija Marjanovića – Ovčepoljskog, koji sada ulaza u Tursku kao šef Gorskog štaba Istočnog Povardarja. Sve četničke vojvode poučene iskustvom sa manijakalnim Vulovićem, osim trojice, dale su podršku Vojvodi Alimpiju Marjanoviću. Okaljeni u borbama, srpske četničke vojvode Petar Koćura, Nikola Skadarac, Todor Algunjski, Petko Nagorički, Vasilije Trbić, Vojislav Tankosić, Vojin Popović, nisu dozvolili rascep u organizaciji. Vojvoda Vojislav Tankosić se u proleće 1908.  sa leve obale Vardara, probio do Maleša i Strumice. „Njegova pojava izazvala je zaprepašćenje, jer su ove oblasti predstavljale za hrišćanje veoma opasno područje, dok su ih Bugari smatrali za svoju maticu. Zbog toga su uputili protest velikim silama“. (Milorad Belić, Komitski vojvoda Vojislav Tankosić, Valjevo 2005)



Nastavljene su borbe nesmanjenom žestinom. U Dragomancu je izginula četa vojvode Serafima Smiljanca. Jedan od trojice neposlušnih vojvoda, vojvoda Serafim je puna 24 sata odolevao napadu 150 turskih vojnika sa dva topa. Svestan svoje greške, izabrao je smrt a ne bruku. Oprezni pčinjani, Koruba, Krsta Trgoviški, Rista Starački, Spasa Garda, Stojan Koćura, Petko Nagorički, nisu ulazili u rasprave i podele. Oni su osećali instiktom formiranim četiri veka u ropstvu da je svaka podela zlo i da na kraju strada običan narod. Imali su sreće da zbog toga što je njihova rad i područja koje su kontrolisali bio od ključne važnosti za Srpsku četničku organizaciju. Oni su u podelama izostavljani.

Gospod je ponovo uslišio molbe Mase i Stojana.  Mala porodica Stojana Korube biće uvećana.  Masa je bila gravidna. U borbi da se prehrane, u ropstvu, gde su svaki čas mogli naići turski askeri i pobiti ih, oni su bili srećni. Znali su da će im Gospod podariti sina. Koliko je malo potrebno čoveku da bi bio srećan. U vrletima neprohodne Pčinje, u skromnoj kućici od naboja prekrivenom kamenim pločama, sreća se polako uvlačila i svakim danom jačala  njihovu želju i snagu da opstanu, da izdrže. Stojan je dobio novi polet. Znao je da će u razgovorima na pitanje „Imaš li deca Stojane?“, moći da odgovori ponosno kako se u Pčinji kaže „Imam, imam, daja Bog“. Običaj je bio da sagovornik tada kaže „Neka su ti živi i zdravi“, na što bi odgovor bio „Amin. I tvoji da su živi i zdravi“. Pesma života je najlepša kada se peva jednostavnim rečima. Tako su dočekali „Hurijet“. 

Jula 23. 1908. godine, izvršena je „mladoturska revolucija“ i proglašen Hurijet. Turski oficiri predvođeni oficirima iz Solunskog, Monastirskog i Kosovskog Vilajeta,  izveli su „tihu revoluciju“.

Hurijet, objavljen u Skoplju i Solunu, obećavao je svim turskim podanicima ustav, građanske i političke slobode. Parole su bile „Svi Otomani su braća“ i „Otomansko carstvo Otomanima“. Ovaj poziv izazvao je masovnu histeriju na Balkanu, ne samo u Turskoj već i okolnim zemljama.

Kolika je bila snaga Srpske četničke organizacije, vidi se i iz zahteva zavernika, Turskih oficira pre prevrata, da ih u slučaju propasti prevrata, srpski četnici prihvate i pristanu na zajedničku borbu. Enver – bej, jedan od zaverenika tražio je sastanak sa vojvodom Vasilijem Trbićem. Do sastanka je došlo 01.06.1908. godine, pored sela Drenovca, na mestu „Rasimove njive“, u Crnušu. Dogovor je postignut. Trbić je obavestio srpski konzulat u Skoplju, a konzulat Beograd. (Vojvoda Vasilije Trbić, Memoari-kazivanja i doživljaji vojvode veleškog, Beograd 1996).



  • Ostavi komentar