U Kuršumli – Hanu

Eko Taxi Vranje

STOJAN  KORUBA
SKINUŠE MU IZVEŠTALU RUBU,
PRETRESOŠE VEZAŠE U LANCE,
PRETUKOŠE STOJANA KORUBU,
ZEMLjODELCA IZ SELA ŠAPRANCE,
UZALUD JER PRE BATINANjA,
PROGUTO JE ON PISMO IZ VRANjA.
TAD REKOŠE: “KAŽI SAMO DA SI
OD ODBORA PRENOSIO PISMO
TE“- “ MI EFENDI NISMO“
POTOM NOVI NASTAŠE UŽASI
KUĆU SA SVIH STRANA,
NAOČIGLED OCA UPLAKANA.
 “POZNAJEŠ LI KOGA IZ ODBORA?“
“NE POZNAVAM“, STOJI ŽENE VRISAK,
GORE DECA UZ STRAHOTAN PISAK
RUJAVE VRHOVI U GORA,
A OD OGNjA, PLAMENA I ŽARA,
BLISTALA JE SVA SRBIJA STARA.

Stojan Koruba je dobio zadatak da u manstiru Sv. Pamtelejmon u Lepčinjcu preuzme pismo Izvršnog odbora u Vranju za šefa Gorskog štaba na Kozjaku. Pismo je preuzeo i bezbedno prošao granicu. Spustio se do kuće u Šaprancu. Tu u blizini kuće, blokiran je od strane jake turske poterne čete. Nije želeo da ugrozi porodicu u neposrednoj blizini. Znao je da će njegova predaja spasiti Masu, malu Staniju i sestru Vasku. Pre nego je zarobljen, progutao je pismo koje je nosio sa sobom.  Godine 1917. Milosav Jelić upoznao je Stojana Korubu i od starih čenika slušao o njegovim podvizima. Veliki patriota i srpski pesnik ispevao je pesmu Stojan Koruba, koja je objavljena u zbirki pesama Srbijanski venac.  



U toj pesmi Jelić je spojio dva događaja, zarobljavanje Stojana Korube i paljenje njegove kuće u selu Šajince. Unuke Stojana Korube, Zlata Pavlovski i Natalija Antić, izričite su u svojoj tvrdnji da su se ta dva događaja desila u različitim vremenima. „Dedu su zarobili ranije a kuću su Turci palili kada je tata (otac Vladimir) imao dve godine i držao se babi za futu“. (Svedočenje Zlate Pavlovski i Natalije Antić, u obliku tonskog zapisa, dato autoru septembra 2012.godine u Vranjskoj Banji)

Koruba je odveden u zloglasni Kuršumli – han (zatvor), u Skoplju. Ubrzo je nestao iz zatvora. O njegovom izbavljenju pričale su se različite legende. Prava istina je otišla sa Stojanom Korubom u grob jer on nikada nije pričao o tome. Njegova žena Masa, znala je da je on potplatio stražare u Kuršumli-hanu, zlatom koje je uvek imao kod sebe. Pre nego što je zarobljen, Koruba je nekoliko zlatnika koje je imao kod sebe sakrio u debelom crevu uguravši ih kroz anus. Znao je da ti zlatnici mogu život da znače. O tome svedoče i unuke Stojana Korube: „ Deda je zlatnike ugurao u anus i tako mu ih Turci nisu našli. Zbog toga je u starosti imao zdravstvene probleme“ (Svedočenje Zlate Pavlovski i Natalije Antić, u obliku tonskog zapisa, dato autoru septembra 2012.godine u Vranjskoj Banji)

Poznajući prilike u to vreme sa sigurnošću možemo pretpostaviti da nekoliko zlatnika za slobodu najtraženijeg četnika na turskoj teritoriji nije bilo dovoljno za slobodu. Turci su u to vreme bili neviđeno korumpirani. Jedan od bitnih razloga propasti Turske imperije ali i svake države, bila je korupcija.

Srpska četnička organizacija nije mogla da prepusti slučaju izbavljenje Stojana Korube iz Kuršumli-hana. Najverovatnije je skopski četnički odbor dao malo više zlatnika od onih koje je Koruba imao kod sebe. Neko je morao i da prihvati Korubu u Skoplju, nakon bekstva iz  zatvora. Neko je morao onako izmučenog i nemoćnog nakon fizičke torture da ga prebaci do granice i preko u Srbiju.  Izmučen, Koruba je tajno prebačen nakon bekstva do Pčinje, a zatim preko manastira Sv. Pantelejmon u

Najrecitovanija pesma  na školskim priredbama i školskoj slavi u Staroj Srbiji i Maćedoniji, bila je pesma Stojan Koruba.

Komunisti su 1945. godine, zabranili recitovanje pesme o Korubi. Sve što je budilo srpski ponos i patriotizam moralo je biti uništeno. Kada su ušli u Trgovište, administrativni centar Pčinje, u jesen 1944. godine, komunisti su na ulici odmah ubili sveštenika a zatim su crkvu u Trgovištu pretvorili u štalu. Ono što ni Turci nisu radili, komunisti su radili bez premišljanja. Četnička Pčinja, sve do 1945. godine, Pčinja popa Koste Popovića, Mladena Čakr – Paše, Krste Kovačevića, Stojana Korube, Riste Staračkog, Igumana Protića, Nedeljka Kovačevića, Popa Dodića, Petka Ilića Muse, Petruša Kozjedolskog, Aleksandra Čane Djorđevića, silnih Srba, patriota, morala je biti uništena. Strašnim terorom, komunisti su to i uspeli. Pčinju su uništili, raselili, sveli je na par hiljada ljudi. Neprekidna stradanja pčinjskih Srba, u komunističkoj apokalipsi dostigla su svoj zenit.



  • Ostavi komentar