Kad umre osmeh, umire i grad

Eko Taxi Vranje

1950-2014.



Kad umire osmeh, umire i grad. Ostaje gnev, ogorčenje prema drugima, a naročito sebi – zbog čega nisam bio više duhovit, zbog čega ni u zlu nisam video njegovu drugu, vedriju stranu? Pa, ako ja to nisam umeo, što ne poslušah one koji su tu veštinu savladali?

E pa, onaj koji je to znao, i koji je to svakodnevno primenjivao, više nije među nama da svoje znanje, svoju duhovnost i duhovitost, svoju posvećenost svome gradu Vranju, svojoj porodici, to više direktno prenosi i svoju pozitivnu energiju emituje, oplemejući sve oko sebe.

Preminuo je Čedomir Stošić, zbog svog visokog rasta i vitkog stasa nazvan, kako samo Vranjanci, koje je on beskrajno voleo i kojima je dao sve talente kojima je bio obdaren, znaju da daju nadimak – Čeda Motka. Možda će putniku-namerniku zvučati čudno, ali Vranje si je Vranje, i ovaj nadimak koji je Čeda dobio, predstavlja svojevrsnu zahvalnost i ljubav Vranjanaca prema čoveku koji je ovom gradu dao svoju dušu, a ne tražeći ništa zauzvrat. Tako da će ovde, odavde do večnosti, „motka“ značiti ne tradicionalno srpsko sredstvo da se problemi reše pomenutom rekvizitom, već nesebičnim darivanjem onoga što nam je najdragocenije – svojom dušom.

Neki, a opet, Vranje si je Vranje, nisu bili blagonakloni prema Čedi. Opet ta pusta sujeta, zavist prema talentu i uspehu, zbog večitih uspomena vernih poklonika vranjskog pozorišta, u kome je Čeda odigrao niz nezaboravnih uloga, još tada karikirajući likove koji nam i danas kroje sudbinu. U medijima, kada je objavljeno njegovo upokojenje, nazvali su ga „humoristom“. Nema tu nečeg posebno lošeg, ali dobro ga poznavajući, ja ga nisam tako doživljavao. Naprotiv, smatrao sam ga vrlo ozbiljnim i odgovornim čovekom, posvećenom pre svega porodici, zatim Vranju, što je i dokazao na svom radnom mestu u Direkciji za razvoj i izgradnju Vranja, te politički, pošto je kod nas politika neizbežna, nepokolebljivim zatočnikom  socijalne pravde, žrtvujući lično u interesu opšteg.

Kada smo se poslednji put videli, dan-dva pred Novu godinu, trpeo je teške bolove. Rekoh – „Čedo, jesi čuo, nema javnog dočeka Nove godine u centru Vranja“. On se nasmeja, pa namršti – i smeh je počeo da ga boli. „Pa da, nema ko da vodi program“.

Grad Vranje dostojno je odao počast Čedomiru Stošiću, našem Čedi Motki. Lično, nadam se da je sada u boljem društvu nego sa nama živima – sa Zubetom, Tumanom, i sijasetom vranjskih ćeflija i meraklija, koji su vekovima stvarali duh ovoga nesrećnoga grada.

Vranjanci, ode nam Čeda Motka! Razmislite, sa kime ćete sutra prozboriti ljudsku reč, i od srca se nasmejati?



  • Ostavi komentar