Vučiji sinovi Pčinje

Eko Taxi Vranje

Krsta Kovačević-Trgoviški i Rista Stevanović-Starački

Krsta Kovačević-Trgoviški i Rista Stevanović-StaračkiGodina 1906. počela je mirno. Godina neprestanih borbi, noćnih marševa, pogibija i pobeda, ostavila je trag na srpskim četnicima. Milan Rakić javlja Jovanu M. Jovanoviću u Skoplje 27. decembra 1905. godine: „Mnogi su četnici malaksali, iznemogli i svake nedelje vraćaju se ovamo i dalje na odmor“( Milan Rakić, Konzulska pisma, Beograd 1985)



Četnici su mogli da malakšu ali Stojan Koruba i njegove putovođe nisu smeli da dozvole sebi da budu „malaksali“ i „iznemogli“. To je za njih bilo svakodnevni život. Čete su ulazile u Tursku i vraćale se. Bezbedni ulazak i povratak morao je da bude pravilo. Prilikom povratka u Srbiju, četa bi obično došla u blizinu manastira Sv. Prohor Pčinjski, gde bi iguman Protić ili epitrop Nedeljko Kovačević poslali četnicima hranu, a onda bi nakon okrepljenja, iste ili sledeće noći Koruba sa svojim putovođama preuzimao četu i prevodio je do manastira Lepčinjce ili do sela Bušranja, gde se nalazila „komitska kuća“, odnosno četnička kasarna. Odatle bi četa otišla u Vranje ili Vranjsku Banju, gde bi predala oružje a zatim nastavila železnicom za Beograd. Nekoliko godina nakon završetka prvog svetskog rata, ikonopisac će naslikati u manastirskoj crkvi, prvu četničku fresku u srpskim crkvama. Na fresci, Nedeljko Kovačević, epitrop manastira Sv. Prohor Pčinjski, broji novac za crkvu i šalje hranu četi na Kozjaku, koja je na daniku u planini. Pametni iguman manastira, Pimen Milić okrečiće u drugom svetskom ratu dve freske na kojima su četnici i četnički dobrotvori, kako ih ne bi uništili okupatori.

Milan Rakić, u navedenom pismu  javlja Jovanu M. Jovanoviću u Skoplje 27. decembra 1905. godine, još i :      „ Sukoba u poslednje vreme nema, pa nema ni ubistava, ali su zato učestale paljevine, naročito u kumanovskoj kazi. Bugaraši su tu skoro zapalili sedam kuća u selu Strezovcu i izvršili još nekoliko paljevina u okolini, a naši su odgovorili zapalivši celu jednu malu u Murgašu. To se desilo baš kada sam bio u Kumanovu i te sam noći video neobično osvetljenje“ (Milan Rakić, Konzulska pisma, Beograd 1985)

Namere bugarske organizacije, dostavio je konzul Kraljevine Srbije, Panta Gavrilović (šifra Kusiot), 29.01.01.02. 1906.godine, ministru vojnom, Kraljevine Srbije, Vasiliju Antoniću. Srpski špijun, ugrađen u bugarsku organizaciju, pribavio je pismo iz Sofije i novi Pravilnik bugarske organizacije.

U pismu koje prati pravilnik stoji:

„ Braćo,

jasno je kao dan da se srpske čete u pograničnim mestima iz dana u dan povećavaju na štetu bugarskog elementa, u vilajetu. Mi u takvom slučaju ne treba da propustimo da propadne ideja o celokupnosti naše otadžbine, makar da se traže i najveće žrtve. Odmah uputize naše raspoređivače sa potrebnim instrukcijama. Upotrebiti sve moguće, naročito po selima, gde je duh slab. Oružje i što uz to dolazi putuju. Rasporedite ga.

Čekamo utešne novosti iz vašeg kraja“.  (AS, MIDS, PPO, 1906, O-red 208)

Primirje nije potrajalo dugo. Sa naznakom proleća krenule su čete. 01.02.1906.godine, vodila se borba na Paklištu. Vojvode Spasa Garda i Jovan Pešić pružili su žestoki otpor. Spasa Garda je iako ranjen na dva mesta, ubio turskog baš-čauša. Izdajnici, Sava i Jovan streljani su pred seljacima sela Otašnice, Stanče i Paklišta, 18.04.1906. u ataru sela Paklište. (Arhiv Srbije, MIDS IoV,F, 13 Službeno, Džervinac Izvršnom odboru)

Slede bitke kod : Čelopeka 07.02.1906; Drenovca 09.03.1906; Berova 13.05.1906; Štalkovice 20.05.1906; Nikodima april 1906; Krivog Brda 12.05.1906; Bajlovca 16.07.1906; Vladilovaca jul 1906; Vrbničkog Visa 29.07.1906; Kurtovog Kamena 12.08.1906. (Predrag Pejčić, Četnički pokret u Kraljevini Srbiji, Kragujevac 2007)

Stojan Koruba i njegove putovođe prevode čete srpskih četničkih vojvoda,  Jovana Pešića – Strelca, Spase Pavlovića- Garde, Vasilija Trbića – Veleškog, Emila Milutinovića, Zmejka Blaževića, Ilije Jovanovića – Prilepca, Josifa Ivanovića, Vladimira Kovačevića, Petra Kocarevića,Djure Ivaniševića, Dušana Dimitrijevića; Marinka Aleksića –Maše; Stevana Nedića – Ćele; Radeta Radivojevića – Vardarskog; Gligora Sokolovića – Nebregovski; Jovana Stojkovića –  Babunskog; Tome Krstića; Koste Pećanca; Todora Krstića – Algunjskog; Zafira Premčevića. Šefove gorskih štabova za Istočno i Zapadno Povardarje, Pantu Radosavljevića, Iliju Jovanovića-Pčinjskog, Mijajla Ristića – Džervinca, Nikolu Jankovića – Kosovca, Dušana Dimitrijevića – Brđanina, Pavla Blažarića –Bistričkog.

Polako, šapatom, stvarala se jedna legenda. Četnici koji su se vraćali sa terena, pričali su po Beogradu o neuhvatljivom Korubi i njegovim pčinjanima. Oni su bili duhovi koji su se pojavljivali i nestajali u noći. Greška nije bila dozvoljena. Svaki muškarac, žena, dete u Pčinji, bio je obaveštajac, četnik, osvetnik. „Svi smo bili jedna duša“, rekao je mnogo godina kasnije slavni četnički vojvoda Krsta Kovačević – Šarplanina. Čete Krste Kovačevića, Riste Stevanovića – Staračkog, Jovana Dovezenskog, Spase Pavlovića – Garde, pratile su na odstojanju srpske čete, koje su se kretale ka  Malešu, Prilepu, Kičevu, Velesu, Prilepu, Skopskoj Crnoj Gori, spremne da na sebe prihvate borbu kako bi četa koju obezbeđuju stigla u rejon dejstva. Vučiji sinovi Pčinje nisu izneverili.



  • Ostavi komentar