Kifla je za brata

Eko Taxi Vranje

Porodica Dimović

Četvorogodišnji Aleksa Dimović iz Prekodolca kod Hana već godinu dana se, kako njegova mama Zimka kaže, muški bori sa leukemijom. Dobra je vest što njegov organizam odlično reaguje na seriju hemoterapija koje je primio, pa je bolest sada pod kontrolom, kažu lekari. Za terapiju ovom mališanu je potrebno 500 evra mesečno, a to je za sedmočlanu romsku porodicu koja živi u jednom sobičku, nepojmljivo velika suma novca. Niko u porodici nema stalni posao i prihode, preživljavaju od sezonskog rada a zimi nema baš nikakvog posla



 

Porodica DimovićDočekali su nas sa širokim osmehom, svi, baba, deda, majka, otac i Andrijina starija sestra koja se upravo vratila iz škole. Najstariji brat je još u školi. Sestra otvara ranac i iz njega vadi kiflu sa džemom, svoju besplatnu užinu koju nije pojela u školi već ju je donela bratu.

– On mora da izede najbolje, tako su kazali doktori, i sestra ona je tada prestala da jede užinu,  sve njemu donosi – priča nam mama Zimka kroz suze gledajući u svoju decu.

DIJAGNOZA

Kao mnogo puta do sada, i ovde je početak bolesti otkriven slučajno pre tačno godinu dana, iznenada, sve ih je zateklo nespremne. Primetili su prvo velike modrice po telu dečaka. Najpre su mislili da se negde udario, a onda, kada su one počele da se pojavljuju po stomaku i na licu, počeli su da brinu. Po rečima majke, koja je najupućenija, kao na filmu se sve odvijalo brzo. Primetili su da je Andrijina mokraća mlečno bela a već sledećeg dana je u njoj bilo krvi. To je bio znak da nešto ozbiljno nije u redu. Odmah su otišli kod pedijatra u hanskom Domu zdravlja, odatle dobili uput za Niš, gde mu je posle tri dana postavljena dijagnoza – leukemija.

– Čula sam za tu bolest ali ništa nisam znala. Videlo se po doktorima da je ozbiljna situacija. Otvoreno su mi rekli da ako moj Aleksa preživi naredne dve nedelje, mogu da se nadam da će ostati živ. Došlo mi je da skačem kroz prozo – priča nam majka.

Borba sa bolešću je počela u januaru 2013. Bolnica, snimanja, igle, laboratorije, terapije, beli mantili, lekari koji kao da pričaju stranim jezikom… sve je to postalo sastavni deo svakodnevice za malog Aleksu i njegovu mamu Zimku. Sve vreme je, priča nam ona, bila svesna da njen sin boluje od ozbiljne i teške bolesti i da svaki dan može da donese promene njegovog stanja. Jednake su šanse bile da ono ide na bolje ili na gore.

– Doktori na hematologiji u Nišu kao da su pričali marsovski jezik. Ja se ne razumem u njihovu medicine, ali moram da kažem da su uvek hteli da mi objasne polako i prosto šta se dešava sa mojim detetom. Mnogo su uradili za njega i mnogo su dobri. Kažu doktori traže pare ili piće, neki poklon. Od nas nisu tražili. Aleksu su čuvali kao da je carsko dete. A i svu ostalu decu, ne mogu da grešim dušu.

Priznaje majka, sve vreme razgovora brišući suze, da je koliko u strahu za Aleksin život, jednako brinula i o ćerki i sinu koji su sa dedom, babom i tatom ostali u Prekodolcu.  Deda Miloš, koji je jedini od ukućana nekada imao stalni  posao u Fabrici gradjevinskog materijala „Balkan brik“, više od šest godina ne radi, od kad je ova hanska fabrika nesrećno privatizovana. Aleksin tata, Danijel, ne birajući, radi sve sezonske poslove koji mu se ponude.

– U proleće počnemo s pečurke, posle svuda gde nas pozovu, da li su višnje, jabuke, šljive, groždje… Idemo i u Vojvodinu kad se beru jabuke, a u jesen i kukuruz. Sakupljamo i staro gvoždje, flaše, ma sve što može da se nadje i proda. Nikad u životu nisam pružio ruku nešto da ukradem, a zašto da me Bog ovako zalepi s dete – plače, slomljen od straha, strepnje i nemira koji je u ovu porodicu donela Aleksina bolest.

Svo sedmoro žive u jednoj sobi; pokazuju nam dva kreveta i jedan dušek koji uveče stavljaju na pod za decu. Špored na drva, na njemu veliki lonac u kome se kuva krompir, iznad njega veš koji se suši…

Ipak imaju snage da se nasmeju, znaju da je njihov mališan sopstvenom snagom i uz pomoć hemoterapije uspeo da za sada pobedi bolest. Sad im ostaje da je drže pod kontrolom lekovima, a lekarske prognoze su u njegovom slučaju veoma optimistične. Realne su šanse za potpuno izlečenje. Ali… nova muka je spopala Dimoviće. Lekovi koštaju  500 evra. Oni, kažu nam, danas u kući nemaju ni 500 dinara a evre ne pamte da su nekada i imali u rukama.

– Vidi seko, gledam na televizor i ljudi traže po dvadeset ili sto hiljade za lečenje. To su za nji goleme pare, a ovo kolko mi tražimo je ništa. Ali, sirotinja je i Bogu teška. Kad nemaš, nemaš ni za ovoličko – širi ruke deka i nada se da će uz pomoć lokalnih medija kojima se obratio uspeti da prikupe novac.

KONCERT

Prvi su reagovali iz UG „Reload“. Organizovali su humanitarni koncert na kome je sav prihod od prodatih karata otišao porodici Dimović za Aleksino lečenje. Aleksandra Cvetković, novinarka Radija Han je, upotrebivši svoje dobre kontakte sa ljudima iz Crvenog krsta, urgirala da im prime dokumentaciju kako bi postali korisnici narodne kuhinje.

Od humanitarnog koncerta, pojedinačnih donacija i pomoći koju je obećala opština, rešili su problem za nekoliko meseci. Njihova borba za Aleksino zdravlje još uvek traje, a pored lekova podrazumeva i poseban režim ishrane pa roditelji upućuju još jedan poziv svim dobrim ljudima da im pomognu i to ne samo u novcu. Ovoj sedmočlanoj porodici će dobro doći svaka pomoć u hrani, odeći, obući ili posteljini.

Bolesnog dečaka kome je, posle hemoterapije opala ali i počela da raste nova kosa, sve vreme je grlila četiri godine starija sestra Laura, a kad smo je pitali šta bi volela da dobije u Novoj godini, kao iz topa nam je rekla: „Da mi brat bude zdrav i da više nikad ne ide u bolnicu“.

POZIV ZA POMOĆ
Dimovići pozivaju sve koji mogu i žele da pomognu kupovinu lekova za Aleksu na račun njegovog dede u Komercijalnoj banci: 205-9011005319611



  • Ostavi komentar