Govoriti svojim jezikom

Majčin sin ustao, obukao se, čeka doručak, majka se čini i nevešta; on je okupio: „Aber, muter, ih mehte frištiken“. Mati: „Ne znam, sine, šta kažeš“, dok sin naposletku, primoran glađu, izusti: „Mati, ja bi’ što jeo“, i onda mu starica poleti u naručje: „Blago meni, nije mi sin zaboravio srpski!“

Ni za punih 50 godina, kad smo ja i moji vršnjaci po Beogradu jedva nešto nemački čuli, i za onima koje smo govoriti čuli išli kao na čudo i s potsmehom govorili im: „Švin, švin, švin“, – taj za nas nekad hotentonski jezik dopre i do Vranje, a po Beogradu već nema kuće da ga i deca ne razumeju ili upotrebljavaju kad opnemuju, štrikaju i mnoge druge poslove rade, jer ako se švapski ne kaže, onda nisu svemu svetu poznate „varmi viršle“. Slaveni, koji se negda pružahu od Beloga do Jegejskog Mora, na zapadu pretvoriše se u Nemce, dok im sada ni traga ni glasa nema, što malo pomalo izmešaše svoj jezik sa nemačkim, dok naposletku ne znadoše više govoriti svojim jezikom. Za osvetljenje, ilustraciju toga fakta imam, osim mnogih dokaza, i jedan familijaran tog doba događaj, koji ću ovde navesti. Nemaci, kad su pokorili i podjarmili zemlje i države Vendo-Srba, da bi ih što pre ponemčili, uzimali su u vojsku srazmerno mnogo više Vendo-Srbe nego Nemce, i to mladiće od 18-20 godina, od kojih su načinili kao ono Turci janičare, koji su bili žešći gonitelji nego sami Nemci. Onda je vojnička služba bila po 25-30 godina, i što od tih vojnika nije u vojnama izginulo i po kasarnama pomrlo, vraćali su se svojim kućama kao starci, zaboravivši svoj jezik i svoje običaje. Priča je ova: Jednoj starici čiji je sin pre dvadeset godina bio oteran u soldate, dođe na urlaub (koji se retko davao) kući, i stane materi nemčati, a ona sirota ni opepeliti švapski. Slučajno je zapita komšija za sina, sa izjavom radosti što joj je posle toliko godina došao da ga vidi, ali mu starica sa velikom tugom i žalošću odgovori: „Volela bih da nije došao, kad se ništa ne razumemo!“ Starac, kao uviđavniji, držeći da nije moguće da neko svoj maternji jezik tako posve zaboravi, zapita babu: „A daješ li mu ti fruštukovati i ručati?“ – „Te još kako, – odgovori starica – i dušu bi’ mu dala samo kad bi’ i jednu reč srpsku s njim progovoriti mogla“. Starac komšija malo se zamisli, pa reče babi: „Znaš šta je: samo mu glad može povratiti jezik; ne daj mu ništa jesti, on će ti s početka nemčati i tražiti da što za jelo dobije, ali će naposletku progovoriti serpski“. Rečeno – stvoreno. Majčin sin ustao, obukao se, čeka doručak, majka se čini i nevešta; on je okupio: „Aber, muter, ih mehte frištiken“. Mati: „Ne znam, sine, šta kažeš“, dok sin naposletku, primoran glađu, izusti: „Mati, ja bi’ što jeo“, i onda mu starica poleti u naručje: „Blago meni, nije mi sin zaboravio srpski!“

Posle večere kod Vagnera, – gde nađoh između drugih oficira i moga poznanika artileriskog kapetana Optrkića, kome izjavim želju da bih rad bio obići mesta gde su ljuti bojevi bijeni pri zauzimanju Vranje, i on mi se stavi na raspoloženje da me sutra prati, – vratimo se u naš kvartir.

Moj drug g. Jovanović odmah je zaspao, i to tvrdim snom: i ja sam legao u krevet, približio sam bliže krevetu stolicu i na nju metnuo ševdan (svećnjik), te skicirao i beležio olovkom (plajvazom) događaje tog dana putovanja itd.; ali je mučno išlo: jedno što nisam imao naočari, kao što sam već napred kazao kakav mi se maler pri polasku iz Niša dogodio, a drugo: što sam morao svaki čas čistiti prstima fitilj od lojane sveće.