Sećanje je znoj duše

, , ,

Poznati vranjski fudbaler govori o vremenu provedenom u niškom Radničkom, olimpijadi u Seulu, internacionalnoj karijeri u Grčkoj i Kipru, razlozima zašto nije postao fudbaler Crvene zvezde

Po mnogima Nenad Jakšić uz Vladu Stošića, predstavlja najpoznatijeg fudbalera sa ovih prostora. I jedan i drugi iza sebe ostavili su blistav trag, igrajući za poznate klubove u zemlji, ali i van nje. Popularni Vlada Cincar iz Vranja uputio se za Beograd u redove Crvene zvezde, a klub iz Ljutice Bogdana ga seljakao po celoj tadašnjoj Jugoslaviji, dajući ga na ispomoć ekipama koje su planirale da se nađu u eliti. Sve je izdržao, vratio se u Zvezdu, sa njom osvojio Evropu, a potom pokorio i svet. Zaista blistavo ime. Nenad Jakšić nije bio u Crvenoj zvezdi, a trebalo je, ali to će nešto kasnije reći, a ono što se mora staviti u prvi plan jeste činjenica da je potekao u Dinamu, nagovestio potencijal u omladincima gde ga ja trenirao Slobodan Garašanin, potom ulazi u prvi tim, daje golove i stvar sama po sebi počinje da se uvećava poput grudve snega. Radnički iz Niša tih ranih devedesetih godina bio je moćan prvoligaš. Čuju za Jakšića, doću u Vranje, kažu mu «mali, jer bi ti da dođeš kod nas», on kaže «kako i ne bi». Međutim, pre odlaska naČair trebalo je prvo odslužiti vojsku. Zajedno sa legendarnim igračem Partizana Srećkom Katanecom provešće vojničke dane u Sarajevu i Bijeljini. Po povratku pakuje kofere i odlazi u grad na obalama Nišave. Vraćajući film na tu blisku prošlost, Nenad Jakšić nam govori:

Postao sam prvotimac Nišlija u jesen 1987. godine. Tada u Radničkom bila su velika imena poput Zorana Bankovića, Elvina Mehinagića, Zorana Dimitrijevića, Vlade Stošića, Slobodana Antonijevića, Gorana Stoiljkovića i drugih. Trener je bio Milan Živadinović. Imao sam sreću da sam zahvaljujući ocu i majci rano ustajao, nikakav posao mi nije padao teško, a u svojoj duši bio sam sav za fudbal, bolje reći, lud za loptom. Bilo je to vreme kad nije se moglo tek tako otići u tim koji nešto znači. Ni u Dinamu se nije moglo igrati ako nemaš kvalitet. Moraš najpre da budeš najbolji u svojoj ulici, da se tu dokažeš, pa onda dalje. Ali, iz godine u godinu igrao sam sve bolje i bolje i u niškom Radničkom ostanem sve do 1992. godine. Gotovo neverovatno – kaže sa osmehom naš sagovornik.

Pitamo gospodina Jakšića da nam kaže kako je doživljavao susrete svog kluba sa velikom jugoslovenskom četvorkom, Partizanom, Zvezdom, Dinamom iz Zagreba i Hajdukom iz Splita?

Teško je to opisati, gotovo je nemoguće, jer atmosfera na stadionu Partizana, Zvezde, zagrebačkog Dinama i splitskog Hajduka je nešto što čovek ne može da objasni. Neka posebna sila, neki posebni adrenalin se podigne kada igrate protiv takvih klubova. Atmosfera dođe do usijanja i gotovo je nemoguće kontrolisati svu tu energiju. Ja sam po prirodi staložen i to mi je pomoglo da ostanem potpuno miran iako su ti mečevi bili, ako mogu tako da kažem, prave bitke fudbalske. Kad se sve to završi, predstoji drugi udar koji ponovo podiže adrenalin, a to su štampa, radio, televizija. Kad se pojaviš u novinama to je bilo neopisivo lepo. Pisalo se o nama sa pažnjom i nije bilo nikakvog tabloidnog glupiranja kao što je danas.

Kada je Radnički u Nišu savladao Dinamo iz Zagreba sa 3:1, a vi postigli treći gol, pokojni Vladan Stojaković je u direktnom prenosu uzvišenim glasom vikao: «Fantastičan gol! Pogodak Jakšića! O kakav je to pogodak! Ovaj Jakšić je čudo! Neverovatan momak»! Mnogi mediji su sutradan preneli ove reči Stojakovića?

To je bilo neverovatno. U Nišu pred prepunim stadionom, Dinamo iz Zagreba mi pobeđujemo sa 3:1. Ja dajem treći gol za Radnički, Šuker postiže jedini pogodak za Dinamo. Novinari su napisali da sam bio najbolji na terenu. Preneli su i reči komentatora Stojakovića koje sam ja kasnije čuo od prijatelja. Prijalo mi je sve to i sada sa ove distance te reči zvuče mi još lepše i verujte mi da mi je ta pobeda nad Dinamom i moj gol možda i najdraži meč u karijeri.

Dobre igre u Radničkom bile su preporuka za velike klubove. Crvena zvezda je bila najupornija. Na kraju sve je propalo iz do sada nepoznatih detalja. Šta se zapravo dogodilo?

Šta se dogodilo?! Ode direktor Knežević i sekretar Protić sa bulumentom u Beograd kod Džaje na pregovore. Znaju da je Zvezda puna para posle osvajanja titule prvaka Evrope i sveta. Pomenu cifru od koga se Džajiću digne kosa na glavi, budu bezobrazni i traže još sedam igrača uz to, Džajić ustane sa stolice i kaže im: «Vi niste normalni, idite u tri lepe p…. materine, marš napolje!» Ja normalno čekam u Nišu ubeđen da napuštam klub i da idem za Beograd. Međutim, po povratku Knežević me šokira izjavom da Džajiću ne trebam i da više ne dolazimo kod njega. Ja pitam kako je to moguće, kad već šest meseci me traže? Knežević kaže ne znam Jakša, ni ja to ne mogu da objasnim. Vidim ja da u njihovom glasu i ponašanju nema iskrenosti, ne budem lenj i prvu priliku iskoristim i skoknem do Džaje. On mi ispriča ovo što sam vam rekao i kaže mi: «Sine, više tu bagru ne želim da vidim»! Tako se to završilo.

Kako ste se osećali u tim trenucima, jer bilo suza?

Niko nije vredan mojih suza, a i onaj ko ih zaslužuje nije vredan plakanja. Završim karijeru u Nišu, pa put pod noge, prvo na Kipar, AEK iz Limasola, Omonija, su bili moji klubovi. Potom Grčka, drugoligaši Janjina, Verija, Karkira, Mihnjona, u povratku u Srbiju šest meseci u Loznici gde mi je bio trener Djorđe Gerum, potom AIK Bačka Topola gde sam igrao sa Nikolom Žigićem, a trener mi bio Momo Raičević. Dve utakmice sam odigrao za klub Eparhije Vranjske Soko, jer su im trebali neki bodovi. To bi bilo to!

Ostavili ste veliki trag i u reprezentativnim selekcijama. Bili ste član reprezentacije Jugoslavije na olimpijadi u Seulu u Južnoj Koreji 1988. godine.

Posle samo šest meseci igranja u Radničkom, dobio sam status omladinskog reprezentativca Jugoslavije. Ubrzo sam ušao i u olimpijski tim koji je vodio Ivica Osim. Došla je olimpijada u Južnoj Koreji i ja sam određen kao putnik sa ostalim igračima iz velike Jugoslavije. Bili su tu Šuker, Boban, Jarni, Štimac, Prosinečki, golmani su bili Laković i Dika Stojanović. Šteta je što nismo napravili ozbiljniji rezultat u Južnoj Koreji, jer uspeli smo da savladamo Nigeriju sa 2:1, a izgubimo susrete od Brazila 0:2 i Australije 0:1 i vrlo brzo vratimo se kući, ne osvojivši nikakvo priznanje.

Sada ste trener mladih petlića u FK Dinamo, uporedo vodite brigu i o pionirskoj selekciji. Stiče se utisak da ste danonoćno ili na terenu ili u balonu?

Upravo tako, klinci mi oduzimaju mnogo vremena, a meni to ne predstavlja problem, jer ja sam čovek fudbala, on mi je u krvi, struji mojim venama i jedva čekam trenutak da primetim nekog dečaka koji u sebi ima sve ono što traži moderan fudbal. A to je vrednoća, volja i ogromna želja da se uspe. Na žalost, malo je takvih i nećete verovati, da mi pada jako teško kada dete kasni na trening sa objašnjenjem da se uspavalo. To nikako ne mogu da razumem. Kažem im da ustaju rano, ne zbog fudbala, nego da ih vidi sunce, a kad ih ono vidi, videću ih i ja!

Na kraju, kako bi ste u nekoliko reči objasnili čitaocima suštinu vaše plodne karijere?

Mnogo toga sam video, mnogo toga naučio, mnogo prošao, uz to ničim nisam okaljan, pa se pitam koga to da priznam za učitelja!